Победници живота

Сваки дан почиње вестима о ратовима, трагедијама, претњама, свађи странака, обрачуну мафијаша, крвавим размирицама унутар породица, промашајима транзиције, крађи друштвене и приватне имовине - глава да пукне од живота који нам се догађа. Има ли љубави на овом свету, у овом граду, арлаучем.
Звони ми телефон у стану. Јавља се моја добра вила Кика Старовић. Као да је чак на Вождовцу чула мој вапај из насеља Медаковић и каже да не зановетам и да на једном месту у граду има љубави на прегршт, тамо на Бежанијској коси, у Дому за одрасле инвалидне особе. Тамо је толико има да можеш шаком да је захватиш као воду са зденца. Проблем је у мени, додаје, јер сам изгледа негде у мојим вуцарањима по граду погубио осећај за тако танану ствар - љубав. А чим сам то затурио, више нисам ни за новине.

Не будем лењ, па из ината, по највећој врућини, запутим се на Бежанијску косу. Питам овде, питам онде, и некако нађем Дом за особе са инвалидитетом "Др Драгиша Витошевић", склоњен двестотинак метара иза КБЦ "Бежанијска коса". Љубазно особље ме одведе до Велимира Кнежевића, директора ове установе, са којим одмах нађох заједнички језик - чашицу љуте за добродошлицу на тако високој температури. Нисам хтео да дужим, па му рекох да ја имам једну добру вилу која, кад год ми понестане тема и инспирације, она ми шапне на коју страну да идем и шта тамо да тражим. Зато сам се и обрео у Дому за одрасле инвалидне особе да упознам те младе, хендикепиране људе који су се заволели под кровом ове куће.

- Да си ми ти жив и здрав, немамо само један већ таквих имамо шест парова. Не рачунамо онај који је засновао породицу пре смештаја у нашем дому и који већ имају од ћерке двоје унучади, а и син им је у војсци. Свима смо омогућили да своју заједничку собу претворе у удобан кутак, може се рећи да имају апартманчић, све у циљу да им боравак у дому буде што пријатнији - објашњава директор Кнежевић. Рече ми да ће о томе боље и више моћи да ми каже њихов социјални радник.

У директорову канцеларију улази млађа жена, хитрих покрета, и рече да се зове Утјеха Шћекић. Утјеха? Јесам ли добро чуо? Да, да, Утјеха. О, како то неко на овом свету све распоређује како ваља и треба. У дому хендикепираних особа од 20 до 55 година ради као социјални радник дипломирани политиколог са тако благословеним именом Утјеха!

- Овде сам већ девет година, од оснивања ове установе. Добро вас је обавестила та ваша вила, јер овде има заиста љубави на претек. Она је вероватно мислила на пар који уређује наше гласило "Погледи" које штампамо једном у два месеца у најсавременијој опреми. То су Душан Ђуровић и Зорица Филиповић. Он је уредник, а она секретар редакције. Врло су креативни. Душан није похађао школе, јер је цео живот провео у оваквим установама, од родног Сокоца, до Травника и Фојнице у Босни, одакле је морао да избегне у Србију. Веома је интелигентан, рођени је уметник, стваралац који уме да размишља и нагиње ка песничком изражавању. Зорица је Шумадинка, али је завршила Управно-биротехничку школу у Подгорици. Баш су прави пар - каже Утјеха.

Говори како су у дому све учинили да овим људима који су се ту заволели, створе услове за прави породични живот. Остављено им је на вољу да собу уреде како желе, по свом укусу и према материјалним могућностима. Први су се заљубили Бранко Милинковић и Светлана Јовановић. Они као да су повукли ногу. Убрзо су за себе затражили посебну собу Властимир Даничић и Невена Гајић, затим Момчило Ружичић и Мирослава Падован, Данијела Стефановић и Аца Стефановић који су се у дому и венчали, онда Саша Марјановић и Зорица Церовић, па новинари Зорица Филиповић и Душан Ђуровић, као и Александар Вучић са супругом Драгицом.

- Зашто смо омогућили овим младим људима да живе заједно? Најпре, зато што су се заволели, затим што умеју да буду нежни и што су и те како важан ослонац један другоме. У почетку није било свеједно осталим станарима, а богами ни породицама парова. Јер, то је једна сасвим нова ситуација, поготово њиховим најближим који су били у благом шоку. Срећни смо што досад није било случајева да се неко од њих разишао - истиче директор Кнежевић.

Будући да је тих седам парова стекло право на интимност, управа дома је морала да спроведе и мању обуку - и за запослене у дому, али и за станаре, остале хендикепиране особе. Морали су, на пример, да их науче да обавезно куцају на врата парова пре него што уђу у њихову собу.

- Такав заједнички живот тих седам парова је олакшање и за нас, запослене у дому. Рекли смо им: дошли сте овде, имате шансу, пробајте да заједно живите. Станари су то прихватили и сада су задовољнији, са љубављу одржавају и уређују тај свој интимни кутак, такав начин живота им доноси самопоуздање и, што је најважније, што су велика подршка једни другима. Све нас то чини срећним - вели Утјеха Шћекић.

Посетио сам неколико парова. Бранко Милинковић и Светлана Јовановић су се одмарали. Хтео сам да будем природан, да будем део њихове кампање "Сви смо једнаки у томе што смо различити", па сам питао, у шали, ко је од њих двоје господар у тој вези. И одмах схватио да сам лупио глупост. Бранко је из цуга реаговао и рекао да међу њима нема господара. Хвала му на томе што ми није остао дужан.

Код Душана Ђуровића и Зорице Филиповић као у свакој соби стваралаца. На све стране књиге, новине, компјутер, а главни уредник је одмарао. Одмах је мобилним позвао Зорицу, јер је ту колега из "Политике".

- У дому је много теже брачним паровима него онима напољу. Јер, ми смо овде заједно 24 часа. Да само знате колико свакоме од нас за то треба разумевања, стрпљења. Муж или жена напољу бар оду на посао или на службени пут, па се тамо издувају и одморе једно од другог - казује Душан.

Зорица прича како су се њих двоје дружили нешто мање од две године, пре него што су решили да живе заједно.

- Овде је нормално да некоме сметамо. Зато је најбоље решење да нађемо особу која има слична интересовања и с којом можеш да делиш живот. И о томе треба добро размислити. Јер, после нема кајања. У дому нас је осамдесет и троје и ако би дошло до раскида везе, настао би лом. Ко ће коме после бити нови партнер или цимер, устаљени ред би морао потпуно да се сруши, а то никоме не иде у рачун. Зато, или јесам са неким или нисам, то је то - говори Зорица.

У соби овде венчаног пара, Данијеле и Александра Стефановића, мириси домаће кухиње. Данијела спрема ручак за гошћу, малену рођаку која им је дошла у посету. Аца је пратио телевизијски програм. Нуде послужење, као и код Бранка и Светлане, као и код Душана и Зорице.

Све време после посете овом дому, док сам ишао кроз шумицу држећи се дебеле хладовине, размишљао сам како сад да у једној реченици опишем то осећање којим су ми плућа преплављена, а да то не звечи онако као празна канта. Ма, шта ту има да филозофирам. Једноставно, осећам да сам после посете овом дому постао племенитији.