Власт и бирачи

Предузeтник Милан Р. Ковачевић је, несвесно, подржао моју идеју да се снима и емитује серија „Политика за почетнике“. Са безброј епизода јер примера и тема у српској политици има напретек, а и због изреке да се „човек учи док је жив“. Тако и и Ковачевић. Или није разумео мој поглед на крупно питање, које себи често постављамо, или избегава да се суочи са сопственом одговорношћу и одговорношћу милиона бирача због тога што је Србија, земља изванредних могућности, постала земља сиромаха...

Власт се успоставља слободним изборима или пучем, насилним преузимањем. Учинак власти се изражава и цени по томе како живе њени грађани. Они су најважније, једине судије. Ако живе лоше – поново излазе на биралишта да бирају боље предводнике. Ако добро памтим, грађани Србије од 1991. године седам-осам пута су бирали. Уместо напретка, после избора, нисмо напредовали. Напротив, ишли смо у супротном смеру – назадовали. Уз пут смо и ратовали, доживели санкције, па незапамћену инфлацију, изгубили Косово и добили десетине хиљада избеглих Срба. Политичке партије нису држале реч и изборно обећање. Уместо млека и меда – жуч и сузе. Сваког дана 600 радника губи посао! Замрла је индустрија, у пољопривреду, једину зелену грану, мало се улагало. Зато нас море суше, а вода Дунавом отиче у неповрат, у Црно море. Села се празне и гасе, постају кружић на земљописној мапи. Да не помињем и друге призоре, с којима деценијама живимо. Најтужнији је онај који гледамо сваког јутра: ђаци прте ранчеве, одлазе у школе да уче, свесни да неће наћи посао! Ова слика је довољна да се упитамо: ко је крив? Докле ћемо овако?

Предузетник Ковачевић сматра да сам у тексту „Политика за почетнике“ замерио бирачима како су гласали! Та оцена није тачна. Ја сам изнео своје мишљење о узроку привредног па и друштвеног суноврата. Неуспеле владе које су управљале државом скоро три деценије бирали су грађани, па су зато они одговорни за нежељене неприлике. Ова тврдња није оригинална. Тачно пре једног века Никола Пашић је рекао: „Сваки народ има владу коју заслужује.“

Кад се погледа политичка сцена, на њу, по ко зна који пут, излазе исти „играчи“, неуки и невешти, без маште, идеја и части. Понављају стара обећања о бољитку, отварају стотине хиљада радних места. Зачудо, бирачи им верују, пецају се на бајати мамац, лако заборављају и гласањем праштају промашаје и обмане.

Због тога се понавља несхватљива слика: Србија до гуше у невољама, а на биралиште не изађе 35 одсто грађана! „За кога да гласам? Гласао не гласао – ништа се неће променити?“ Тако правдају апстиненцију, промашен, неделотворан протест.

Ово што нам се догађа није новост. Било је и има тога и у другим државама, на све четири стране света. Али код нас је некажњена обмана бирача постала правило. У другим државама промашени политичари се склањају а у Србији то им не пада на памет.

Ковачевић на крају нуди лек: „Недостаје нам увид(?!) у одлучивање и одговорност, бољи изборни и политички систем и враћање поверења у институције које су заклонили (?!) политичари“. Овом фразом, која ништа не значи, поменути предузетник се препоручио за првог полазника-гледаоца образовне серије.

Новинар, председник Покрета Богата Србија