Погубљење директора Џенга

У Кини се годишње изрекне више смртних казни него у свим осталим земљама света заједно, али је погубљење Џенга Сјаојуа, руководиоца владине Дирекције за храну и лекове, изазвало прошлог уторка посебно узбуђење у јавности. Било је по много чему егземпларно.

Као најодговорнија личност за контролу хране и лекова, Џенг је, немарним обављањем дужности, допустио да у иностранство оду неисправни лекови, што је, према неким индицијама, проузроковало смрт десеторо људи. Нанео је, уз то, штету кинеској привреди, али и огромну срамоту земљи и народу.

Дирекција за храну и лекове, која координира инспекцијске службе четири министарства – здравља, пољопривреде, индустрије и трговине – највиши је контролор квалитета прехрамбених и фармацеутских производа. Џенг је имао ранг помоћника министра и после три године први је високи владин функционер који је због корупције осуђен на смрт. Пре тога су због корупције стрељани један потпредседник Свекинеског народног конгреса (парламента) и два провинцијска вицегувернера.

У току суђења он је признао да је, од јуна 1997. до децембра 2006, од разних кинеских фирми примио мито – у готовом новцу или у вредним поклонима – у укупном износу од шест и по милиона јуана (850.000 долара). Главнина тог новца долазила је од осам фабрика фармацеутске индустрије. Оне нису задовољавале све техничке стандарде, али им је Џенг неисправне сертификате признавао као валидне. Влада је још у току суђења Џенгу донела одлуку да се одмах поново провере лиценце 170.000 за извоз већ одобрених медикамената.

Притужбе из земље и иностранства

И док је кинеска дипломатија имала пуне руке посла да објасни страним увозницима да на основу само неких неисправних лекова не би требало сумњати у целу кинеску фармацеутску индустрију, влада је изашла у јавност са шокантним открићем: у току прве половине ове године око 20 одсто прехрамбених артикала и медикамената, који су се нашли на тржишту, не задовољава неопходне, иако скромне, сигурносне и хигијенске стандарде.

После тога је пало и друкчије светло на иностране притужбе на квалитет неке кинеске потрошне робе. Те притужбе су раније примане у Кини са резервама или одбранашки – као позиви на трговински протекционизам којим се Америка и Европа штите од кинеских јефтиних и конкурентних производа. Испоставило се, међутим, да није свака рекламација била и злонамерна.

Кинеска штампа је почела да подсећа на догађаје из недавне прошлости који нису до краја разјашњени. У провинцији Анхуј је 2004. продавано недовољно квалитетно млеко у праху због којег је – посумњало се – педесеторо одојчади умрло од неисхрањености. У августу 2006. око 40 људи, који су јели пужеве у једном пекиншком ресторану, добило је менингитис. У новембру исте године откривено је да су сељаци у околини Пекинга стављали паткама у храну неку (канцерогену) боју не би ли пачја јаја изгледала што свежије.

У марту ове године Американци су посумњали да у храни за псе и мачке, коју су увезли из Кине, има канцерогених састојака. После тога су прогласили неисправним неколико артикала увезених из Кине: рибу, воћне сокове, дечје играчке (премазане бојом у којој је било олова), чак аутомобилске гуме. Из Панаме су стигле притужбе да је паста за зубе, увезена из Кине, затрована, а у "Мотороли" и "Нокији" тврде чак да су батерије из кинеских мобилних телефона – експлозивне.

Сурова јагма за профитом

Тако се десило да је Џенг Сјаоју, пред погубљење због примања мита и несавесног обављања дужности, постао и симбол свих могућих привредних нехата, немара, превида и незналачких пропуста, као и симбол безобзирности и грабежљивости.

Они који настоје да објасне појаву подсећају на две чињенице: да ни садашња развијена друштва нису била ништа мање сурова у јагми за профитом кад су пролазила кроз првобитну акумулацију капитала и, друго, да је Кина огромна и да ствара тржишну привреду брзо и у врло специфичним политичким условима.

Профитери у САД, подсећају амерички увозници, нису били мањи пирати од садашњих кинеских, кад је председник Теодор Рузвелт, пре тачно 101 године, наложио да се оснује јака државна агенција за строжу контролу хране и лекова. Звала се, и још се зове, слично садашњој кинеској: Управа за храну и лекове.

Друго, Кина као највећи светски извозник потрошне робе има 450.000 фабрика прехрамбених производа. Преко 80 одсто њих не запошљава више од десеторо људи. У таквим условима веома је тешко наметнути високе техничке и хигијенске стандарде, а још теже утврдити ко је, у преплитању надлежности гломазних централних власти и власти покрајина и општина, одговоран за њихову примену.