Европа и даље не жели избеглице из Сирије

Блискоисточне земље више не могу да поднесу прилив избеглица из Сирије па би европске државе морале да се укључе у решавање овог проблема, апел је који у последње време Уједињене нације упућују пре свега чланицама Европске уније, а који још није услишен.

И Европска комисија захтева од чланица да отворе врата цивилима у невољи, али већина држава ЕУ објашњава да не може да прими више избеглица, имиграната и азиланата него што то већ чини.

После огромног притиска Високог комесара за избеглице УН (УНХЦР), међународних хуманитарних организација и домаће опозиције, Лондон је почетком седмице пристао да прими 500 „најрањивијих људи”, али је то премало када се у обзир узму богатство Велике Британије и укупан број сиријских избеглица – 2,4 милиона.

Потпредседник владе Ник Клег објавио је да ће Британија прихватити оне који су преживели најгоре трауме, међу првима силоване жене, потом децу и старе.

Уступак је уследио и после отвореног писма Савета за избеглице у којем се као „срамна” оцењује британска политика према унесрећенима. Писмо су потписали и неки славни Британци попут глумице Еме Томпсон и модне иконе Вивијен Вествуд.

УНХЦР тражи и од осталих чланица ЕУ да отворе врата за 30.000 избеглица из Сирије. Немачка је прихватила 10.000 људи, Француска – 500, Ирска – 90, Мађарска – 10. Одзив је, дакле, слаб. Европске државе истичу да се на њиховој територији већ налази огроман број економских имиграната и азиланата. Грчка, Италија и Бугарска на мети су критике због политике враћања азиланата у земље порекла и лоших услова које им пружају у центрима за прихват, али оне истичу да су као граничне земље на удару и да њима припада непропорционални удео избеглица, азиланата и имиграната.

Према Споразуму из Даблина, тражиоци азила морају да остану у првој земљи ЕУ у којој су се затекли, што су углавном управо поменуте државе.

Оно што Британци износе у своју одбрану јесте то да се на њиховом острву већ налази 3.500 сиријских избеглица који су илегално ушли у земљу и траже азил. Даунинг стрит инсистира на томе да тражи политичко решење за грађански рат у Сирији које ће омогућити свим грађанима да се врате кући уместо да некима од њих обезбеди привремени кров над главом.

Конзервативна влада свесна је и свог бирачког тела које делом сматра да је у Британији већ доста странаца у потрази за бољим послом. Коначно, Лондон је издвојио 720 милиона евра за избегличке кампове у земљама које се граниче са Сиријом.

Међутим, УН и Европска комисија упозоравају да сиријски суседи не могу да приме нове избеглице. Више од два милиона сиријских избеглица је у Турској, Либану, Јордану и Ираку. То је за њих и финансијски трошак, али и политички проблем – у Либану се нарушава крхка равнотежа између сунита, шиита и хришћана јер у земљу улазе сиријски сунити, противници режима у Дамаску.

Комесар за избеглице УН Антонио Гутерес каже да ЕУ мора да мења политику према дошљацима.

„Турска је примила десет пута више сиријских избеглица него све чланице ЕУ заједно“, приметио је он говорећи о 600.000 сиријских избеглица у Турској.

Дејвид Милибанд, бивши министар спољних послова Британије, данас председник Међународног спасилачког комитета из Њујорка, казао је да је Либан са 4,5 милиона становника постао дом за 800.000 прогнаних суседа што би било исто као и када би Америка одједном примила 60 милиона странаца.

„То ће либанску економију стајати 7,5 милијарди долара. Време је да остатак света да већи допринос“, нагласио је Милибанд.

Док међународне организације траже од ЕУ да ублажи политику према имигрантима, она ипак остаје „европска тврђава” која троши милионе евра на контролу граница између, на пример, Турске и Грчке.

У међувремену, рат се наставља па ће Сиријци, али и Авганистанци, Еритрејци, Сомалци и други до европске обале пробати да стигну у чамцима усмереним ка Лампедузи или преко опасних, илегалних рута на Балкану.