Evropa i dalje ne želi izbeglice iz Sirije

Bliskoistočne zemlje više ne mogu da podnesu priliv izbeglica iz Sirije pa bi evropske države morale da se uključe u rešavanje ovog problema, apel je koji u poslednje vreme Ujedinjene nacije upućuju pre svega članicama Evropske unije, a koji još nije uslišen.

I Evropska komisija zahteva od članica da otvore vrata civilima u nevolji, ali većina država EU objašnjava da ne može da primi više izbeglica, imigranata i azilanata nego što to već čini.

Posle ogromnog pritiska Visokog komesara za izbeglice UN (UNHCR), međunarodnih humanitarnih organizacija i domaće opozicije, London je početkom sedmice pristao da primi 500 „najranjivijih ljudi”, ali je to premalo kada se u obzir uzmu bogatstvo Velike Britanije i ukupan broj sirijskih izbeglica – 2,4 miliona.

Potpredsednik vlade Nik Kleg objavio je da će Britanija prihvatiti one koji su preživeli najgore traume, među prvima silovane žene, potom decu i stare.

Ustupak je usledio i posle otvorenog pisma Saveta za izbeglice u kojem se kao „sramna” ocenjuje britanska politika prema unesrećenima. Pismo su potpisali i neki slavni Britanci poput glumice Eme Tompson i modne ikone Vivijen Vestvud.

UNHCR traži i od ostalih članica EU da otvore vrata za 30.000 izbeglica iz Sirije. Nemačka je prihvatila 10.000 ljudi, Francuska – 500, Irska – 90, Mađarska – 10. Odziv je, dakle, slab. Evropske države ističu da se na njihovoj teritoriji već nalazi ogroman broj ekonomskih imigranata i azilanata. Grčka, Italija i Bugarska na meti su kritike zbog politike vraćanja azilanata u zemlje porekla i loših uslova koje im pružaju u centrima za prihvat, ali one ističu da su kao granične zemlje na udaru i da njima pripada neproporcionalni udeo izbeglica, azilanata i imigranata.

Prema Sporazumu iz Dablina, tražioci azila moraju da ostanu u prvoj zemlji EU u kojoj su se zatekli, što su uglavnom upravo pomenute države.

Ono što Britanci iznose u svoju odbranu jeste to da se na njihovom ostrvu već nalazi 3.500 sirijskih izbeglica koji su ilegalno ušli u zemlju i traže azil. Dauning strit insistira na tome da traži političko rešenje za građanski rat u Siriji koje će omogućiti svim građanima da se vrate kući umesto da nekima od njih obezbedi privremeni krov nad glavom.

Konzervativna vlada svesna je i svog biračkog tela koje delom smatra da je u Britaniji već dosta stranaca u potrazi za boljim poslom. Konačno, London je izdvojio 720 miliona evra za izbegličke kampove u zemljama koje se graniče sa Sirijom.

Međutim, UN i Evropska komisija upozoravaju da sirijski susedi ne mogu da prime nove izbeglice. Više od dva miliona sirijskih izbeglica je u Turskoj, Libanu, Jordanu i Iraku. To je za njih i finansijski trošak, ali i politički problem – u Libanu se narušava krhka ravnoteža između sunita, šiita i hrišćana jer u zemlju ulaze sirijski suniti, protivnici režima u Damasku.

Komesar za izbeglice UN Antonio Guteres kaže da EU mora da menja politiku prema došljacima.

„Turska je primila deset puta više sirijskih izbeglica nego sve članice EU zajedno“, primetio je on govoreći o 600.000 sirijskih izbeglica u Turskoj.

Dejvid Miliband, bivši ministar spoljnih poslova Britanije, danas predsednik Međunarodnog spasilačkog komiteta iz Njujorka, kazao je da je Liban sa 4,5 miliona stanovnika postao dom za 800.000 prognanih suseda što bi bilo isto kao i kada bi Amerika odjednom primila 60 miliona stranaca.

„To će libansku ekonomiju stajati 7,5 milijardi dolara. Vreme je da ostatak sveta da veći doprinos“, naglasio je Miliband.

Dok međunarodne organizacije traže od EU da ublaži politiku prema imigrantima, ona ipak ostaje „evropska tvrđava” koja troši milione evra na kontrolu granica između, na primer, Turske i Grčke.

U međuvremenu, rat se nastavlja pa će Sirijci, ali i Avganistanci, Eritrejci, Somalci i drugi do evropske obale probati da stignu u čamcima usmerenim ka Lampeduzi ili preko opasnih, ilegalnih ruta na Balkanu.