Невидљиви за државу

Снежана Величковић (49) ових дана треба да прими мајску плату која износи 13.400 динара. Ова четрдесетдеветогодишња радница холдинг компаније „Јумко” налази се пред нерешивим проблемом – да ли прво да отплати део дуга од 500 евра које је њен супруг узео на зајам од заове или да однесе 200 франака својој тетки која јој је позајмила новац пре годину дана. Али ту није крај обавезама: од плате која вреди мање од 100 евра треба да плати и дрва вредна 260 евра којима се њена породица грејала још прошле зиме, да 5.000 динара однесе у продавницу у којој узима намирнице „на црту”, а не сме да заборави ни комшиницу од које је недавно позајмила 2.000 динара како би купила пакет најосновније хигијене за кућу.

– Дугујемо и богу и људима – кроз сузе прича Снежана и горко констатује: – Срећа је у несрећи то што немамо централно грејање, интернет, кабловску телевизију и канализацију, па не морам да плаћам и те рачуне. Водимо рачуна да струју плаћамо на време како деца не би морала да уче у мраку.

На плату свог супруга Слађана Величковића, који је запослен у компанији „Симпо” и која износи 22.000 динара, ова породица не може да рачуна – она је унапред потрошена на кредите које су узели за школовање кћерки. Најстарија од њих већ годину дана има диплому менаџера и дели судбину 200.000 младих особа у нашој земљи које немају радну књижицу. Иако је незапослена, за њену факултетску диплому, због кредита који је подигнут раније, мора да се издваја 7.200 динара месечно још годину дана.

Из кућног буџета мора да се намири и месечна рата кредита од 80.000 динара који је узет за школовање средње кћерке, која такође не може да пронађе посао. Тек када се отплати кредит за њихово школовање, о факултету можда може да размишља најмлађа кћи која је пре две године завршила средњу ветеринарску школу.

– Многи пријатељи ми кажу: „Учлани се у неку партију, како ћеш да запослиш децу?”, а ја не желим да се политички ангажујем да би оне добиле радну књижицу. Али, све ми је теже да децу гледам у очи. Цео живот сам им говорила да је њихов једини задатак да вредно уче и одрицала се свега како бих њих извела на прави пут. Сада схватам да сам их извела на пут глади и немаштине – говори Снежана са много туге.

Плата њеног супруга касни „само” три месеца, а када се издвоје трошкови за кредит, комуналије и лекове, овој петочланој породици остаје свега неколико хиљада динара. Због тога су више гладни него сити...

– Ни сама више не знам како се довијам. Хлеб месим сама, а на трпезу углавном износим купус, кромпир и пасуљ. Од једног килограма меса направим три-четири ручка, али углавном једемо посна јела – био пост или не. Имам срећу што сам, уз малу приземну кућу, од оца добила у наслеђе и мали плац на којем узгајамо поврће, па је трпеза мало обимнија од пролећа до јесени – прича Снежана.

Овој мајци највећи бол задаје стање најмлађе кћери. Њу мора да води на Институт за ментално здравље у Београду, а повратна аутобуска карта кошта 3.400 динара. Трошак се дуплира, јер на пут морају заједно. Када се томе дода и чињеница да током боравка у Београду морају нешто да поједу и попију, само за једну посету здравственој установи у Београду морају да нађу око 9.000 динара. За ову мајку, та цифра је нестварна колико и снег у августу. Једва успева да издвоји новац за куповину лекова које њено дете мора да узима.

Ни ту мукама тескобног живота није крај. Фирма у којој ради није јој оверила здравствену књижицу већ десет месеци, па је Снежана је принуђена да сама смањи дозе лекова које јој је преписао лекар и да за њих издвоји „само” 1.500 динара.

Ову мајку троје деце чека и операција кука на Институту за ортопедију на Бањици, али стрепи да новонастали „бирократски” проблеми не одложе дугочекану операцију.

На питање да ли добијају неку социјалну помоћ, Снежана врти главом и каже:

– Ми за државу нисмо социјални случајеви. Обоје смо запослени и због тога је наша патња за државу невидљива.

Катарина Ђорђевић