Кажи било шта, само да избори прођу

Србија је у ЕУ. Иза браве су сви највећи криминалци. Сваки грађанин Србије добио је акције у јавним предузећима у вредности од хиљаду евра.

Овако би данас изгледала Србија да њени политичари држе обећања, то јест да су тачне речи Божидар Ђелића из 2008. године – да ће Србија сигурно постати чланица ЕУ до 2014, или пак Бориса Тадића – да ће до краја мандата Цветковићеве владе редом пасти главни мафијашки босеви и наравно Млађана Динкића – да ће поделити бесплатне акције од 1.000 евра.

Будући да су расписани ванредни парламентарни избори, треба се подсетити да су политичари у ранијим кампањама нудили куле и градове које су рушили чим би дошли на власт. Извлачећи се на светску економску кризу – или не правдајући се никако – када би једном били у фотељама спроводили би идеје чак и супротне од оних због којих су добијали изборе. У одсуству одговорности за јавну изговорену реч и уздајући се у слабо памћење бирача, политичари ће у кампањи и ван ње обећати било шта само да добију гласове и дођу на власт или на њој остану.

Истина, бирачи могу да казне „политичку браћу Грим” тако што на следећим изборима неће гласати за њих. Али ко би се још сећао шта су нам све наобећавали?

Сајт „Истиномер” чува изјаве и обећања политичара и утврђује колико су истинита и испуњена. До сада су оценили 450 политичара и више од 2.500 изјава. 

„Чини се да се обећања политичара сетимо тек пред изборе, а и тада селективно. Много тога се заборави, али на то већина политичара и рачуна. Управо зато смо и покренули ’Истиномер’, да би промовисали одговорност за јавно изговорену реч функционера и подсетимо на оно о чему су говорили”, каже Синиша Дедеић, главни уредник сајта „Истиномер”.

– Одговорност је у интересу свих, па и самих политичара, јер би се тиме маргинализовали демагози и тако би стала „трка у обећањима”. У поплави обећања подиже се лествица и нема краја. Размишља се: „Ако он обећава куле и градове, ја морам и куле и градове и још нешто приде да бих добио изборе”. Где је онда граница? – пита се Дедеић.

Слично томе, сајт „Мера владе”, пројекат Бирна (Balkan Investigative Reporting Network), измерио је колико је остварено од обећања које су политичари данас на власти изрекли током кампање 2012.

– У изборном периоду сви све обећавају, а касније се испостави да, што због коалиција у којима су, што због неких других разлога, мало тога испуне. Подстакло нас је недостатак мониторинга у овој области и зато смо пратили рад владе од јула 2012. до данас – каже Тања Максић из Бирна, која је радила на пројекту „Мера владе”.

Звучи невероватно, али према њиховим подацима, чак сто одсто обећања из области просвете – није испуњено. Када се то зна, остварено септембарско обећање премијера Ивице Дачића да више ништа не може да нас спречи да у јануару почнемо преговоре о придруживању са ЕУ, делује као значајан изузетак.

Душан Спасојевић са Факултета политичких наука каже да су истраживачи ове теме очекивали да већ претходни избори прођу у знаку конкретнијих изјава, али да се то није догодило. Србија је земља у којој политичари имају „већи степен креативности у давању обећања” и проналажењу разлога за њихово неиспуњење, каже Спасојевић.

– У таквим друштвима медији нису ратоборни, па не испитују политичаре. Нема цивилног друштва које би вршило притисак, већ се чекају следећи избори да би се видело шта се урадило – објашњава Спасојевић.

– Обично се говори начелно, у идејама, а не конкретно. Међутим, када се буду потрошиле све велике идеје попут Косова и ЕУ, и наши политичари ће морати да почну да говоре конкретно, а и грађани ће морати да јасно артикулишу своје потребе и циљеве. На пример, ако сте грађанин Ужица, мораћете јасно да ставите до знања да желите чисту воду.

Спасојевић каже да ће то вероватно бити ускоро, јер се партије програмски не разликују превише, то јест концентришу се око политичког центра.

Али, неиспуњавање политичких обећања не значи и губитак избора. Тако је и у далеко развијенијим демократијама. Према подацима „Обамаметра”, пројекта листа „Темпа беј тајмс”, председник Барак Обама одржао је 45 одсто својих обећања. Три најважнија, због којих је и победио на изборима – крај ратова у Ираку и Авганистану, затварање Гвантанама и реформу здравственог осигурања – није остварио или их је делимично спровео у дело, али га то није спречило да добије други мандат. И његов претходник Џорџ Буш остао је у Белој кући и поред тога што је изговорио једну од најпознатијих политичких лажи протекле деценије – да Садам Хусеин има оружје за масовно уништење због чега САД мора да нападне Ирак. Коначно, ових дана смо сведоци и како се француски председник Франсоа Оланд посипа пепелом. Изборе је добио, јер је гарантовао да ће прекинути политику штедње коју је спроводио његов претходник Никола Саркози, да би пре неколико дана обнародовао супротно: смањиће плате радницима и снизити порез бизнисменима због чега ће резати јавну потрошњу.

После свега, бирачима је тешко да одлуче за кога да гласају, па на крају бирају онога ко – да се послужимо начином изражавања са српске политичке сцене – најмање „лажуцка”.