Прерано рођени, али борци

Душан Селимовић, који је недавно прославио други рођендан, рођен је у седмом месецу трудноће, са једним килограмом и 17 дијагноза. Његов брат близанац Вукашин је након три недеље борбе за живот предао битку, а када се присећа дана када су њени синови дошли на свет Милана Милошевић-Селимовић каже да нико не може бити спреман на страх и неизвесност коју носи превремени долазак детета на свет.

– Када ми је докторка на редовној контроли у 27. недељи уредно вођене близаначке трудноће, саопштила да морам даостанем у болници да би пратили бебе, јер су установили да се ради о интерблизаначкој трансфузији, осетила самда су моје бебе у великој опасности. Трудноћаје праћена три недеље, примила сам потребне терапије и 5. фебруара 2010. године у 30.недељи трудноће пре времена су рођена моја два хероја Душан и Вукашин. Одмах су пребачени на Одељење интензивне неге Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине, где су неонатолози почели борбу за њихове животе. Ја сам остала у болници да се опорављам и молила седа издрже док не стигнем до њих – прича Милана Милошевић-Селимовић из Удружења родитеља превремено рођене деце „Оптимистик”. 

Милана признаје да јој је сваки секунд проведен без новорођених малишана био прожет страхом и бригом. Међутим, једна од најтежих ситуација била је када је породиљи која је лежала поред ње сестра ставила бебу у наручје. Милана је окренула главу према прозору задржавајући сузе, а мајка која је лежала у суседном кревету задржавала јерадост и осмех. Две недеље касније мали Вукашин је преминуо, а Милана је схватила да нема права на сузе и наставила је да бодри малог Душана.

– Кадаје било најтеже,говорила сам му: „Држи се још мало,биберче. Јак си. Успећемо.” И успели смо. После сто дана проведениху болници, у листи за отпуст билоје седамнаест дијагноза – прича ова мајка.

Душан је једна од 7.000 беба које сваке године стигну на свет пре времена, а родитељи тврде да превремено рођење детета буди најразличитије емоције – почев од страха да ће изгубити бебу ида ће она имати трајне здравственепроблеме, преко кривице што нису до краја изнели трудноћу, беса, па све до осећања губитка,јер трудноћа није довољно дуго трајала.

– Већина родитеља је преплављена страхом када види своју бебу у инкубатору. Боје се првог додира, јер је она толико малада мислите да можете да је повредите додирујући је и милујући је једним прстом кроз мали кружни отвор на инкубатору. Застрашују вас силне цевчице које вире из бебе, као што су канила, тубус и систем за инфузију, који јој помажу да се бори за живот. С обзиром на то да лекари и медицински техничари првенствено брину о нези и здрављу детета, ми смо се трудили да оснујемо удружење како би родитељи једни друге могли да оснаже и међусобно пренесу искуства – закључује Милана Милошевић-Селимовић.

Др Бранислава Дедовић-Бјелајац, начелник Одељења интензивне неге на Институту за неонатологију, каже да не постоји универзални одговор на питање – каква је здравствена будућност превремено рођене бебе.

– Што је она незрелија, проблеми су озбиљнији, а њена судбина неизвеснија. Важно је разумети да ова деца долазе на свет пре него што су се њихово тело и органи комплетно развили за живот ван материце. Она најчешће имају дисајне тегобе, поремећаје у развоју плућа, прекиде у дисању, кардиоваскуларнепроблеме и склоност расхлађивању,која настаје због тога што немају довољно поткожног масног ткива. Осим тога, ове бебе често имају проблем са артеријским притиском, анемијом и метаболизмом, исхраном и варењем, као и низ неуролошких тегоба и проблема због неправилног развоја крвних судова ретине – каже др Бранислава Дедовић-Бјелајац.

Колико је неонатологија напредовала у лечењу здравствених проблема недоношчади?

– Резултати различитих студија говоре да примена кортикостероида, која почиње најраније у 23 недељи трудноће код жена које се налазе под ризиком за превремени порођај, смањује смртност беба за трећину. Ризик од оштећења вида,слуха,застоја у развоју и церебралне парализе за 20 одсто мањаје код превремено рођене деце чије су мајке примиле стероиде на време.Одложено подвезивање пупчаниканакон рођења утиче на бољу циркулацију крви,мању потребу за трансфузијама, мању учесталост можданог крварења и инфекција, него код деце код које је то урађено одмах по рођењу. Просечно трајање лечења у Институту за неонатологију у 2012. години било је 47,7 дана, а након отпуста, бебе се прате до 12 месеци. Да бисмо знали какав је квалитет њиховог живота, потребно је објединити све податке из установа које учествују у здравственом третмануове деце током живота – каже др Бранислава Дедовић-Бјелајац.