Имање на "своју" струју

Суботица – У дворишту Јована Сегединчева на Келебији расте необично воће – кумоји-аши, што је плод настао укрштањем јабуке и крушке, затим слаткасти али још безимени род настао укрштањем кајсије и шљиве или вишње и кајсије. Ово потоње воће резултат је његовог експеримента. 
– Када воћњак процвета, онда разапнем шатор напољу и по осам сати проводим над микроскопом опрашујући биљке. Све је то још експеримент, али и мој хоби – каже Сегединчев. 

На свега 4,2 хектара земље, од чега половина отпада на воћњак, Јован има и неколико засада португалске лозе која не тражи заливање, а посебно је поносан на хектар под немачким сертификованим црним ризлингом. Пре неколико дана угостио је комисију која је дошла да провери да ли се придржава правила о узгоју ове лозе и, на основу њеног мишљења, добија сертификат са којим вино, чија цена на немачком тржишту иде до 12 евра за флашу од 0,7 литара, извози. 

– Какво је то домаћинство које нема бар један аутентичан, препознатљив производ? То би требало да је циљ сваког газдинства, да изнедри бар један производ који би могао да прода у иностранству, јер страно тржиште је наша будућност – сматра Сегединчев. 

Због тога планира да засаде црног ризлинга прошири на укупно пет хектара и то му је инвестиција за наредну годину. До тада, у сарадњи са једном великом фирмом, размишља како да искористе коштице воћа за прављење уљних есенција, али о томе не жели још да разговара јер је посао тек у повоју. Ипак, оно што га мотивише јесте његов основни став да од онога што земља дарује ништа није за бацање и да се све може и треба искористити.

Тако стижемо и до основног посла Јована Сегединчева и његове фирме "Химел" која се бави производњом машина неопходних у ратарству и сточарству, попут разних мешаона, силоса, помоћних возила. Предузеће је са немачким партнером Јован основао још пре двадесет година када је радио у "Мерцедесу", а сада планира да део немачког предузећа пренесе у Суботицу.

У склопу ове фирме, са проф. др Алексом Алексићем са Технолошког факултета у Новом Саду конструисали су уређај за производњу биодизела. По мишљењу Јована Сегединчева, то је идеално решење да газдинства сама производе електричну енергију која им је потребна. 

– Потребно је посејати пет хектара уљане репице да се добије од дванаест до тринаест хиљада литара уља, што је довољно за потрошњу горива у обради 50 хектара земље. Онај ко има толику парцелу годишње издваја и до 10.000 евра за гориво, а са биодизелом литра уља га кошта 23 динара – тврди Сегединчев. 

Прерадом уљане репице, која садржи до 58 одсто уља, добија се "колач" који је квалитетан додатак сточној храни, а од сламе уљане репице брикети јаке енергетске вредности. Јован Сегединчев каже да је сточарима исплативо решење биогас који се добија из стајског гнојива или било којих отпадака органског порекла. 

Овај пројекат Јована Сегединчева, који се иначе у свету већ примењује, требало би да буде ускоро постављен на имању Вилмоша Киша, такође са Келебије, који узгаја хиљаду свиња. За ову инвестицију Међународни инвестициони фонд ЕУ одобрио је 120.000 евра и у току је њена реализација која касни јер је фонд на почетку године, до формирања владе, привремено зауставио активности на овом послу.

Занимљиво је да ће из обора са хиљаду товљеника бити произведено струје више него што је том газдинству потребно, укупно око 2.400 киловат-сати, па су сада у преговорима са Електродистрибуцијом која је спремна да по цени од 3,5 центи по киловат-сату откупи ову "биолошку" струју.