Турци сумњају у ЕУ

Танјуг  специјално за "Политику"
Истанбул, 16. јула – Најновије истраживања јавног мњења потврдило је још једном да једно подозрење рађа још веће неповерење на другој страни. Турци све мање верују Европској унији. У завршници  кампање за парламентарне изборе, који су заказани за 22. јул, противници уласка у ЕУ приметно дижу главу покушавајући да на таласу растућег национализма привуку што већи број гласова.

Према анкети која је спроведена од 10. априла до 10. маја  број оних који још верују у ЕУ опао је са 42 на 38 одсто. А само пре три године у блиставу европску будућност веровало је чак – 75 одсто Турака. Том заокрету је, без сумње, допринео и нови француски председник Никола Саркози који упорно понавља: "Турској није место у Унији."

Од најновије климе неповерења на релацији Анкара–Брисел на предстојећим изборима ће, како се чини, највише профитирати странке које на свом барјаку имају националистички програм. Логика је већ позната: што екстремније то ће бити – уносније. У њима то и не крију. Западна Европа је ексклузивни хришћански клуб, они нас не желе, чују се оптужбе.

"Ми се пењемо степеницама успеха. Народ је љут зато што је владајућа партија довела у питање наш национални идентитет, што је угрозила темеље републике", кажу у радикално десној Партији националистичког покрета (МХП).

Недавно је на Галипољу свечано обележена велика победа у бици против Енглеза, Француза и Аустралијанаца 1915. године. На том скупу локална штампа је забележила изјаву која, изгледа, није случајна: "Западне земље имају исти циљ као и у време Првог светског рата. Оне покушавају да ослабе и да поделе Турску јер се плаше да ће она постати лидер исламског света", изјавио је Чунејт  Мусук (34), који живи и ради у Немачкој. Он је заправо изговорио оно што данас  мисле многи Турци.

Недавна анкета је потврдила да је више од 50 одсто Турака "веома националистички" расположено. Анкара је у октобру 2005. године, коначно, успела да постане кандидат за улазак у ЕУ. Али од тада практично тапка у месту, још је на почетку. Недавно су "стављени на лед" преговори у осам области зато што Турска није дозволила грчким авионима и бродовима да користе њене аеродроме и луке. Таквом (не)расположењу према западу је, без сумње, допринела и политика Џорџа Буша у Ираку, због чега је он, већ годинама, најомраженији амерички председник.

"У Турској сада има много национализма зато што народ не одобрава рат у Ираку и уопште политику Вашингтона у региону", објашњава Вилијам Хале, предавач на Универзитету Сабанџи у Истанбулу.

У Турској, заправо, не могу да опросте Белој кући што је Курдима у северном Ираку дала висок степен аутономије. У Анкари се, очевидно, боје ланчане реакције у југоисточној Анадолији где се припадници забрањене Радничке партије Курдистана (ПКК) – коју оптужују за сепаратизам и тероризам – годинама боре за независност.

Садашња клима неповерења најмање погодује владајућој Партији правде и развоја која је захваљујући реформама, поготово у привреди, крајем октобра 2005. године довела земљу на праг ЕУ. Али после учесталих условљавања, која свакодневно стижу из Брисела, тај ентузијазам је спласнуо, обија јој се о главу. Она ће, додуше, и на предстојећим изборима добити највише гласова, једино није јасно колико. Према готово свим анкетама праг парламента ће овог пута прескочити – поред проевропске Републиканске народне странке – и Партија националистичког покрета, што ће рећи да ће добити најмање 10 одсто гласова. Шансе су порасле и другим мањим странкама и независним кандидатима, што би, ако се обистини, могло још више да уситни и закомпликује политички живот у парламенту.