Turci sumnjaju u EU

Tanjug  specijalno za "Politiku"
Istanbul, 16. jula – Najnovije istraživanja javnog mnjenja potvrdilo je još jednom da jedno podozrenje rađa još veće nepoverenje na drugoj strani. Turci sve manje veruju Evropskoj uniji. U završnici  kampanje za parlamentarne izbore, koji su zakazani za 22. jul, protivnici ulaska u EU primetno dižu glavu pokušavajući da na talasu rastućeg nacionalizma privuku što veći broj glasova.

Prema anketi koja je sprovedena od 10. aprila do 10. maja  broj onih koji još veruju u EU opao je sa 42 na 38 odsto. A samo pre tri godine u blistavu evropsku budućnost verovalo je čak – 75 odsto Turaka. Tom zaokretu je, bez sumnje, doprineo i novi francuski predsednik Nikola Sarkozi koji uporno ponavlja: "Turskoj nije mesto u Uniji."

Od najnovije klime nepoverenja na relaciji Ankara–Brisel na predstojećim izborima će, kako se čini, najviše profitirati stranke koje na svom barjaku imaju nacionalistički program. Logika je već poznata: što ekstremnije to će biti – unosnije. U njima to i ne kriju. Zapadna Evropa je ekskluzivni hrišćanski klub, oni nas ne žele, čuju se optužbe.

"Mi se penjemo stepenicama uspeha. Narod je ljut zato što je vladajuća partija dovela u pitanje naš nacionalni identitet, što je ugrozila temelje republike", kažu u radikalno desnoj Partiji nacionalističkog pokreta (MHP).

Nedavno je na Galipolju svečano obeležena velika pobeda u bici protiv Engleza, Francuza i Australijanaca 1915. godine. Na tom skupu lokalna štampa je zabeležila izjavu koja, izgleda, nije slučajna: "Zapadne zemlje imaju isti cilj kao i u vreme Prvog svetskog rata. One pokušavaju da oslabe i da podele Tursku jer se plaše da će ona postati lider islamskog sveta", izjavio je Čunejt  Musuk (34), koji živi i radi u Nemačkoj. On je zapravo izgovorio ono što danas  misle mnogi Turci.

Nedavna anketa je potvrdila da je više od 50 odsto Turaka "veoma nacionalistički" raspoloženo. Ankara je u oktobru 2005. godine, konačno, uspela da postane kandidat za ulazak u EU. Ali od tada praktično tapka u mestu, još je na početku. Nedavno su "stavljeni na led" pregovori u osam oblasti zato što Turska nije dozvolila grčkim avionima i brodovima da koriste njene aerodrome i luke. Takvom (ne)raspoloženju prema zapadu je, bez sumnje, doprinela i politika Džordža Buša u Iraku, zbog čega je on, već godinama, najomraženiji američki predsednik.

"U Turskoj sada ima mnogo nacionalizma zato što narod ne odobrava rat u Iraku i uopšte politiku Vašingtona u regionu", objašnjava Vilijam Hale, predavač na Univerzitetu Sabandži u Istanbulu.

U Turskoj, zapravo, ne mogu da oproste Beloj kući što je Kurdima u severnom Iraku dala visok stepen autonomije. U Ankari se, očevidno, boje lančane reakcije u jugoistočnoj Anadoliji gde se pripadnici zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK) – koju optužuju za separatizam i terorizam – godinama bore za nezavisnost.

Sadašnja klima nepoverenja najmanje pogoduje vladajućoj Partiji pravde i razvoja koja je zahvaljujući reformama, pogotovo u privredi, krajem oktobra 2005. godine dovela zemlju na prag EU. Ali posle učestalih uslovljavanja, koja svakodnevno stižu iz Brisela, taj entuzijazam je splasnuo, obija joj se o glavu. Ona će, doduše, i na predstojećim izborima dobiti najviše glasova, jedino nije jasno koliko. Prema gotovo svim anketama prag parlamenta će ovog puta preskočiti – pored proevropske Republikanske narodne stranke – i Partija nacionalističkog pokreta, što će reći da će dobiti najmanje 10 odsto glasova. Šanse su porasle i drugim manjim strankama i nezavisnim kandidatima, što bi, ako se obistini, moglo još više da usitni i zakomplikuje politički život u parlamentu.