Најдужи рат који је Америка изгубила

Па­ке­ти хе­ро­и­на у њу­јор­шком ста­ну, бе­жи­вот­но те­ло са шпри­цом у ве­ни, на­ја­вље­на смрт хе­ро­ин­ског за­ви­сни­ка и сјај­ног глум­ца Фи­ли­па Си­мо­ра Хоф­ма­на – су­мор­на је сли­чи­ца огром­ног мо­за­и­ка нај­ду­жег аме­рич­ког ра­та у ко­ме је до са­да стра­да­ло сто­ти­не хи­ља­да не­ду­жних ци­ви­ла на ју­жном и сред­њем де­лу Но­вог све­та.

Ово­га пу­та жр­тва је глу­мац на вр­хун­цу кре­а­тив­не ка­ри­је­ре, ме­сто стра­да­ња Њу­јорк а не не­ке ама­зон­ске, анд­ске, мек­сич­ке, хон­ду­ра­ске не­до­ђи­је, где се гла­ве сва­ко­днев­но ко­тр­ља­ју без упа­ље­них ре­флек­то­ра.

Аме­ри­ка во­ли да ра­ту­је, али не на сво­јој те­ри­то­ри­ји. Овај, про­тив дро­ге, по­кре­нуо је аме­рич­ки пред­сед­ник Ри­чард Ник­сон још 1970, на­зи­ва­ју­ћи га ра­том про­тив дро­ге, док му је Ро­налд Ре­ган, го­ди­ну да­на по­што се усе­лио у Бе­лу ку­ћу 1981, удах­нуо нов по­лет, тра­же­ћи да се на јар­бо­лу по­диг­не бор­бе­на за­ста­ва, и да се про­из­вод­ња, уз­га­ја­ње, тран­спорт, до­ту­ра­ње свих опи­ја­та ис­ко­ре­не пре не­го што стиг­ну до аме­рич­ке глад­не пи­ја­це.

Зва­нич­ни циљ у Ре­га­но­вој ад­ми­ни­стра­ци­ји био је да до 1995. Аме­ри­ка по­ста­не зо­на без дро­ге. Две де­це­ни­је по­сле то­га, усред Њу­јор­ка уми­ре по­зна­ти глу­мац од пре­до­зи­ра­ња хе­ро­и­ном.

Чу­до јед­но ка­ко ни је­дан ни дру­ги пред­сед­ник, обо­ји­ца по­кло­ни­ци тр­жи­шне еко­но­ми­је, ни­су узе­ли у об­зир да су се упу­сти­ли у бит­ку про­тив за­ко­на по­ну­де и по­тра­жње – уна­пред из­гу­бље­ну. То ни­је хте­ла да схва­ти ни­јед­на по­то­ња аме­рич­ка ад­ми­ни­стра­ци­ја.

А сва­ки ће вас ли­дер у зе­мља­ма Ла­тин­ске Аме­ри­ке под­се­ти­ти на про­сте за­ко­ни­то­сти: не би код нас цве­та­ла ин­ду­стри­ја дро­ге да код вас (у САД) не по­сто­ји по­тра­жња за том ро­бом. Ви сте ти ко­ји тра­жи­те да шмр­че­те или да је убри­зга­ва­те, ре­че­но је сво­је­вре­ме­но Ју­џи­ну Ро­бин­со­ну, ду­го­го­ди­шњем до­пи­сни­ку „Ва­шинг­тон по­ста” из Ла­тин­ске Аме­ри­ке.

Рат, уз уче­шће аге­на­та Аме­рич­ка аген­ци­ја за бор­бу про­тив дро­ге (ДЕА) и уз по­моћ ло­кал­не вој­ске и по­ли­ци­је – у чи­ју по­све­ће­ност ни­кад ни­су пот­пу­но по­ве­ро­ва­ли љу­ди из Ва­шинг­то­на – бук­ти на свим фрон­то­ви­ма. Бар­ке и под­мор­ни­це пре­сре­ћу се на мо­ру, оба­ра­ју се ави­о­ни, спа­љу­ју се из ва­зду­ха по­ља ко­ке си­ро­ма­шних анд­ских се­ља­ка, за­ко­па­ва­ју сто­ти­не ту­не­ла за тран­спорт иле­гал­ног то­ва­ра, уни­шта­ва­ју се пи­сте за сле­та­ње и по­ле­та­ње нар­ко-ави­о­на. Упа­да се у за­ба­че­на се­ла, тра­жи се од ме­шта­на да при­ја­ве кре­та­ње ку­мо­ва и прат­ње.

Јед­на се бар­ка са дра­го­це­ним то­ва­ром по­то­пи, а дру­гих сто за­пло­ве. Ли­кви­ди­ра се ли­дер јед­ног кар­те­ла, уме­сто ње­га ство­ри се си­ја­сет ма­њих и но­вих. Се­ља­ци од­ла­зе са спа­ље­них по­ља ко­ке, њи­хо­ве ве­ков­не, пре­ко­лум­бов­ске биљ­ке, и од­ла­зе у град где се укљу­чу­ју у ис­цр­пљу­ју­ћу ин­ду­стри­ју спра­вља­ња ко­ка­ин­ске па­сте.

Ко­ла­те­рал­на ште­та, број жр­та­ва ко­је су се на­шле у уна­кр­сној ва­три ин­те­ре­са, и би­ле по­гре­шна ме­та јед­не или дру­ге вој­ске, не мо­же се из­бро­ја­ти. У тре­ћој го­ди­ни ору­жа­не кам­па­ње про­тив дро­ге у окви­ру пе­то­го­ди­шње „Анд­ске стра­те­ги­је”, осми­шље­не и фи­нан­си­ра­не из Ва­шинг­то­на, за­пле­ње­но је пре­ма зва­нич­ним по­да­ци­ма је­два два од­сто од ко­ка­ин­ске па­сте про­из­ве­де­не у Пе­руу. За­то је на­ра­сла ге­рил­ска гру­па „Све­тла пу­та­ња”, ко­ја се по­ву­кла у не­до­ступ­на бр­да, где се ко­ка уз­га­ја од­вај­ка­да, да би се­ја­ла те­рор и пу­сто­ши­ла це­лу зе­мљу.

ДЕА је уз по­моћ до­ма­ће вој­ске ус­пе­ла да ли­кви­ди­ра нај­ве­ћег и нај­моћ­ни­јег нар­ко-ку­ма свих вре­ме­на, ко­лум­биј­ског ли­де­ра кар­те­ла Ме­де­љин, Па­бла Еско­ба­ра. По­том је до­шло и до дез­ин­те­гра­ци­је су­пар­нич­ког кар­те­ла Ка­ли, али је уме­сто њих про­цве­та­ло си­ја­сет ма­њих нар­ко-гру­па. Те­рор над ста­нов­ни­штвом се на­ста­вио, по­го­то­во јер су се не­ки од од­бе­глих нар­ко-вој­ни­ка при­кљу­чи­ли ге­рил­ској гру­пи ФАРК, ко­ја се фи­нан­си­ра од нов­ца за­ра­ђе­ног кри­јум­ча­ре­њем дро­ге.

По­след­ње де­це­ни­је Мек­си­ко, Хон­ду­рас и Гва­те­ма­ла нај­ве­ће су жр­тве та­ко­зва­ног ра­та про­тив дро­ге. У Мек­си­ку је за осам го­ди­на у на­си­љу и те­ро­ру стра­да­ло 100.000 љу­ди, а од пре го­ди­ну да­на у про­вин­ци­ји Ми­о­чо­а­кан опе­ри­ше вој­ска са­мо­од­бра­не ко­ја је узе­ла за­шти­ту сво­јих ме­ста у сво­је ру­ке јер не ве­ру­је ви­ше ни др­жа­ви ни кар­те­ли­ма из тог кра­ја.

У САД грам чи­стог ко­ка­и­на вре­ди као че­ти­ри гра­ма зла­та. Ко­ка­ин је те­же пре­ве­сти од зла­та, али га је знат­но лак­ше про­из­ве­сти, кон­ста­ту­је аме­рич­ки не­дељ­ник „Њу­јор­кер” уз ис­тра­жи­вач­ки текст о ак­ци­ја­ма ДЕА и хон­ду­ра­ских сна­га чи­ји је циљ пре­сре­та­ње ча­ма­ца са то­ва­ром ко­ка­и­на – у ко­јим стра­да­ју чи­та­ве по­ро­ди­це не­ду­жних ри­ба­ра у си­ро­ма­шним обал­ским се­ли­ма.

За спра­вља­ње ко­ка­и­на од ли­шћа ко­ке по­треб­на су јед­но­став­на по­стро­је­ња. От­при­ли­ке као за при­пре­ма­ње си­ру­па од зр­на ку­ку­ру­за, опи­су­је „Њу­јор­кер”.

Лист до­да­је да се гло­бал­но тр­жи­ште ко­ка­и­на мо­же за­до­во­љи­ти ре­ла­тив­но ма­лим по­вр­ши­на­ма на ко­ји­ма се уз­га­ја ко­ка. До­вољ­но је да се укуп­но 200.000 хек­та­ра за­се­је ко­ком, што је по­вр­ши­на по­ло­ви­не Лонг Ај­лен­да.

Ла­тин­ска Аме­ри­ка оби­лу­је скро­ви­тим ме­сти­ма и огром­ним те­ри­то­ри­ја­ма на ко­ји­ма се де­це­ни­ја­ма ни­су мо­гли про­на­ћи ни нај­о­зло­гла­ше­ни­ји на­ци­стич­ки зло­чин­ци, а ка­мо­ли ла­бо­ра­то­ри­је пи­лу­ла, про­план­ци под ко­ком или ави­он­ске пи­сте.

Ка­да су пу­те­ви дро­ге пре­ки­ну­ти у Ко­лум­би­ји, кар­те­ли су се пре­се­ли­ли у Цен­трал­ну Аме­ри­ку и у Мек­си­ко. Ка­да се при­ти­сне Пе­ру, ожи­ви про­из­вод­ња у Бо­ли­ви­ји.

Од 1970-их до да­нас, САД су по­тро­ши­ле ви­ше од 1.000 ми­ли­јар­ди до­ла­ра по­ку­ша­ва­ју­ћи да ју­жно од сво­јих гра­ни­ца рас­фор­ми­ра­ју нар­ко-кар­те­ле. Ре­зул­тат је по­ра­жа­ва­ју­ћи.

На аме­рич­кој те­ри­то­ри­ји број за­ви­сни­ка од хе­ро­и­на, оних ко­ји узи­ма­ју син­те­тич­ке пи­лу­ле, шмр­чу ко­ка­ин или пу­ше ма­ри­ху­а­ну – ра­сте. Са­мо за не­ко­ли­ко ме­се­ци за­бе­ле­же­но је на сто­ти­не смрт­них слу­ча­је­ва.

У Кон­гре­су САД све че­шће се чу­је да је ово још је­дан из­гу­бље­ни рат. Ми­ли­јар­де су ба­че­не, а до хе­ро­и­на је и да­ље на Мен­хет­ну лак­ше до­ћи не­го до фла­ше пи­ва. Днев­на до­за ста­је 7 до 10 до­ла­ра, што зна­чи да хе­ро­ин лак­ше про­би­ја све до­са­да­шње фрон­то­ве, не­го, на при­мер, ча­ша ви­на за оне мла­ђе од 21 го­ди­не.