Najduži rat koji je Amerika izgubila

Pa­ke­ti he­ro­i­na u nju­jor­škom sta­nu, be­ži­vot­no te­lo sa špri­com u ve­ni, na­ja­vlje­na smrt he­ro­in­skog za­vi­sni­ka i sjaj­nog glum­ca Fi­li­pa Si­mo­ra Hof­ma­na – su­mor­na je sli­či­ca ogrom­nog mo­za­i­ka naj­du­žeg ame­rič­kog ra­ta u ko­me je do sa­da stra­da­lo sto­ti­ne hi­lja­da ne­du­žnih ci­vi­la na ju­žnom i sred­njem de­lu No­vog sve­ta.

Ovo­ga pu­ta žr­tva je glu­mac na vr­hun­cu kre­a­tiv­ne ka­ri­je­re, me­sto stra­da­nja Nju­jork a ne ne­ke ama­zon­ske, and­ske, mek­sič­ke, hon­du­ra­ske ne­do­đi­je, gde se gla­ve sva­ko­dnev­no ko­tr­lja­ju bez upa­lje­nih re­flek­to­ra.

Ame­ri­ka vo­li da ra­tu­je, ali ne na svo­joj te­ri­to­ri­ji. Ovaj, pro­tiv dro­ge, po­kre­nuo je ame­rič­ki pred­sed­nik Ri­čard Nik­son još 1970, na­zi­va­ju­ći ga ra­tom pro­tiv dro­ge, dok mu je Ro­nald Re­gan, go­di­nu da­na po­što se use­lio u Be­lu ku­ću 1981, udah­nuo nov po­let, tra­že­ći da se na jar­bo­lu po­dig­ne bor­be­na za­sta­va, i da se pro­iz­vod­nja, uz­ga­ja­nje, tran­sport, do­tu­ra­nje svih opi­ja­ta is­ko­re­ne pre ne­go što stig­nu do ame­rič­ke glad­ne pi­ja­ce.

Zva­nič­ni cilj u Re­ga­no­voj ad­mi­ni­stra­ci­ji bio je da do 1995. Ame­ri­ka po­sta­ne zo­na bez dro­ge. Dve de­ce­ni­je po­sle to­ga, usred Nju­jor­ka umi­re po­zna­ti glu­mac od pre­do­zi­ra­nja he­ro­i­nom.

Ču­do jed­no ka­ko ni je­dan ni dru­gi pred­sed­nik, obo­ji­ca po­klo­ni­ci tr­ži­šne eko­no­mi­je, ni­su uze­li u ob­zir da su se upu­sti­li u bit­ku pro­tiv za­ko­na po­nu­de i po­tra­žnje – una­pred iz­gu­blje­nu. To ni­je hte­la da shva­ti ni­jed­na po­to­nja ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja.

A sva­ki će vas li­der u ze­mlja­ma La­tin­ske Ame­ri­ke pod­se­ti­ti na pro­ste za­ko­ni­to­sti: ne bi kod nas cve­ta­la in­du­stri­ja dro­ge da kod vas (u SAD) ne po­sto­ji po­tra­žnja za tom ro­bom. Vi ste ti ko­ji tra­ži­te da šmr­če­te ili da je ubri­zga­va­te, re­če­no je svo­je­vre­me­no Ju­dži­nu Ro­bin­so­nu, du­go­go­di­šnjem do­pi­sni­ku „Va­šing­ton po­sta” iz La­tin­ske Ame­ri­ke.

Rat, uz uče­šće age­na­ta Ame­rič­ka agen­ci­ja za bor­bu pro­tiv dro­ge (DEA) i uz po­moć lo­kal­ne voj­ske i po­li­ci­je – u či­ju po­sve­će­nost ni­kad ni­su pot­pu­no po­ve­ro­va­li lju­di iz Va­šing­to­na – buk­ti na svim fron­to­vi­ma. Bar­ke i pod­mor­ni­ce pre­sre­ću se na mo­ru, oba­ra­ju se avi­o­ni, spa­lju­ju se iz va­zdu­ha po­lja ko­ke si­ro­ma­šnih and­skih se­lja­ka, za­ko­pa­va­ju sto­ti­ne tu­ne­la za tran­sport ile­gal­nog to­va­ra, uni­šta­va­ju se pi­ste za sle­ta­nje i po­le­ta­nje nar­ko-avi­o­na. Upa­da se u za­ba­če­na se­la, tra­ži se od me­šta­na da pri­ja­ve kre­ta­nje ku­mo­va i prat­nje.

Jed­na se bar­ka sa dra­go­ce­nim to­va­rom po­to­pi, a dru­gih sto za­plo­ve. Li­kvi­di­ra se li­der jed­nog kar­te­la, ume­sto nje­ga stvo­ri se si­ja­set ma­njih i no­vih. Se­lja­ci od­la­ze sa spa­lje­nih po­lja ko­ke, nji­ho­ve ve­kov­ne, pre­ko­lum­bov­ske bilj­ke, i od­la­ze u grad gde se uklju­ču­ju u is­cr­plju­ju­ću in­du­stri­ju spra­vlja­nja ko­ka­in­ske pa­ste.

Ko­la­te­ral­na šte­ta, broj žr­ta­va ko­je su se na­šle u una­kr­snoj va­tri in­te­re­sa, i bi­le po­gre­šna me­ta jed­ne ili dru­ge voj­ske, ne mo­že se iz­bro­ja­ti. U tre­ćoj go­di­ni oru­ža­ne kam­pa­nje pro­tiv dro­ge u okvi­ru pe­to­go­di­šnje „And­ske stra­te­gi­je”, osmi­šlje­ne i fi­nan­si­ra­ne iz Va­šing­to­na, za­ple­nje­no je pre­ma zva­nič­nim po­da­ci­ma je­dva dva od­sto od ko­ka­in­ske pa­ste pro­iz­ve­de­ne u Pe­ruu. Za­to je na­ra­sla ge­ril­ska gru­pa „Sve­tla pu­ta­nja”, ko­ja se po­vu­kla u ne­do­stup­na br­da, gde se ko­ka uz­ga­ja od­vaj­ka­da, da bi se­ja­la te­ror i pu­sto­ši­la ce­lu ze­mlju.

DEA je uz po­moć do­ma­će voj­ske us­pe­la da li­kvi­di­ra naj­ve­ćeg i naj­moć­ni­jeg nar­ko-ku­ma svih vre­me­na, ko­lum­bij­skog li­de­ra kar­te­la Me­de­ljin, Pa­bla Esko­ba­ra. Po­tom je do­šlo i do dez­in­te­gra­ci­je su­par­nič­kog kar­te­la Ka­li, ali je ume­sto njih pro­cve­ta­lo si­ja­set ma­njih nar­ko-gru­pa. Te­ror nad sta­nov­ni­štvom se na­sta­vio, po­go­to­vo jer su se ne­ki od od­be­glih nar­ko-voj­ni­ka pri­klju­či­li ge­ril­skoj gru­pi FARK, ko­ja se fi­nan­si­ra od nov­ca za­ra­đe­nog kri­jum­ča­re­njem dro­ge.

Po­sled­nje de­ce­ni­je Mek­si­ko, Hon­du­ras i Gva­te­ma­la naj­ve­će su žr­tve ta­ko­zva­nog ra­ta pro­tiv dro­ge. U Mek­si­ku je za osam go­di­na u na­si­lju i te­ro­ru stra­da­lo 100.000 lju­di, a od pre go­di­nu da­na u pro­vin­ci­ji Mi­o­čo­a­kan ope­ri­še voj­ska sa­mo­od­bra­ne ko­ja je uze­la za­šti­tu svo­jih me­sta u svo­je ru­ke jer ne ve­ru­je vi­še ni dr­ža­vi ni kar­te­li­ma iz tog kra­ja.

U SAD gram či­stog ko­ka­i­na vre­di kao če­ti­ri gra­ma zla­ta. Ko­ka­in je te­že pre­ve­sti od zla­ta, ali ga je znat­no lak­še pro­iz­ve­sti, kon­sta­tu­je ame­rič­ki ne­delj­nik „Nju­jor­ker” uz is­tra­ži­vač­ki tekst o ak­ci­ja­ma DEA i hon­du­ra­skih sna­ga či­ji je cilj pre­sre­ta­nje ča­ma­ca sa to­va­rom ko­ka­i­na – u ko­jim stra­da­ju či­ta­ve po­ro­di­ce ne­du­žnih ri­ba­ra u si­ro­ma­šnim obal­skim se­li­ma.

Za spra­vlja­nje ko­ka­i­na od li­šća ko­ke po­treb­na su jed­no­stav­na po­stro­je­nja. Ot­pri­li­ke kao za pri­pre­ma­nje si­ru­pa od zr­na ku­ku­ru­za, opi­su­je „Nju­jor­ker”.

List do­da­je da se glo­bal­no tr­ži­šte ko­ka­i­na mo­že za­do­vo­lji­ti re­la­tiv­no ma­lim po­vr­ši­na­ma na ko­ji­ma se uz­ga­ja ko­ka. Do­volj­no je da se ukup­no 200.000 hek­ta­ra za­se­je ko­kom, što je po­vr­ši­na po­lo­vi­ne Long Aj­len­da.

La­tin­ska Ame­ri­ka obi­lu­je skro­vi­tim me­sti­ma i ogrom­nim te­ri­to­ri­ja­ma na ko­ji­ma se de­ce­ni­ja­ma ni­su mo­gli pro­na­ći ni naj­o­zlo­gla­še­ni­ji na­ci­stič­ki zlo­čin­ci, a ka­mo­li la­bo­ra­to­ri­je pi­lu­la, pro­plan­ci pod ko­kom ili avi­on­ske pi­ste.

Ka­da su pu­te­vi dro­ge pre­ki­nu­ti u Ko­lum­bi­ji, kar­te­li su se pre­se­li­li u Cen­tral­nu Ame­ri­ku i u Mek­si­ko. Ka­da se pri­ti­sne Pe­ru, oži­vi pro­iz­vod­nja u Bo­li­vi­ji.

Od 1970-ih do da­nas, SAD su po­tro­ši­le vi­še od 1.000 mi­li­jar­di do­la­ra po­ku­ša­va­ju­ći da ju­žno od svo­jih gra­ni­ca ras­for­mi­ra­ju nar­ko-kar­te­le. Re­zul­tat je po­ra­ža­va­ju­ći.

Na ame­rič­koj te­ri­to­ri­ji broj za­vi­sni­ka od he­ro­i­na, onih ko­ji uzi­ma­ju sin­te­tič­ke pi­lu­le, šmr­ču ko­ka­in ili pu­še ma­ri­hu­a­nu – ra­ste. Sa­mo za ne­ko­li­ko me­se­ci za­be­le­že­no je na sto­ti­ne smrt­nih slu­ča­je­va.

U Kon­gre­su SAD sve če­šće se ču­je da je ovo još je­dan iz­gu­blje­ni rat. Mi­li­jar­de su ba­če­ne, a do he­ro­i­na je i da­lje na Men­het­nu lak­še do­ći ne­go do fla­še pi­va. Dnev­na do­za sta­je 7 do 10 do­la­ra, što zna­či da he­ro­in lak­še pro­bi­ja sve do­sa­da­šnje fron­to­ve, ne­go, na pri­mer, ča­ša vi­na za one mla­đe od 21 go­di­ne.