Још једна лутрија

Чини се већ помало понижавајуће бити грађанин који припада нижој или се труди да себи, породици и другима докаже да припада средњој класи, а медијски је изложен посвемашњем говору још једним ванредним парламентарним изборима. У питању је појединац који по правилу од (дејства) политике има само штете а она му је преко медија поново грлато нахрупила у дом потискујући причу о свему другом, тражећи од њега нову вољу за учешће у властитом копњењу и демагошки му нудећи оно што неће добити. Или хоће, али је питање колико га занима даљи напредак у евроинтеграцијама када су оне већ мање-више зацртане, и борба против корупције као својеврсна замена за приходну економију, по принципу малтене јединог опипљивијег адута у све већој немаштини, мрвице нечег у општости ничег. Појединац о каквом је овде реч улива се у већину али политичаре у принципу занима само као глас, некакав инстант проточни бојлер који треба да послужи да жеље привилегованих пређу у општи оптицај.

Политика би ваљда требало да буде сервис грађана, али у Србији је практично обрнуто. Пошто је она земља пуна парадокса која је и иначе углавном окренута на тумбе у односу на очекивани поредак ствари, испоставља се да би једино масовна пасивност овде могла да произведе неке промене. Сама суштина такве пасивности поклапа се са оним што је у својој књизи Значење Саркозија писао један од новијих филозофа, Француз Ален Бадију: „И тако, они иду и гласају за једног или другог кандидата међу којима нема разлике. Они су заправо потпуно дезоријентисани, како се показује кад следећи пут промене своје мишљење, тек да виде. А опет, држава и једнодушни глас штампе у својим коментарима гласања представљају ту очигледну дезоријентацију као избор, на тај начин се ограђујући од сваке одговорности. Влада, која не би била нарочито другачија да је изабрана лутријом, проглашава да је добила мандат избором грађана и може да наступа у име тог избора.”

Што се српских специфичности тиче, било је ваљда довољно непринципијелних коалиција, и предизборних и постизборних, као и ексклузивно постизборних разочарања. Околности су свакако такве да више не може бити заснованог плашења бирача тријумфом неке друге, знатно различите и погубније опције него што је то и владајућа и, за сада, доминантна опозициона. У оба случаја, реч је о прозападној, партократској и мање-више демократској оријентацији са козметичким примесама национализма. Такође, нови избори ионако треба да послуже да релативна већина постане апсолутна, без обзира на то што се тренутно најмоћнији српски политичар, који је и практично одлучио да ће до њих да дође, путем мање-више безуспешних софизама упињао да докаже неке друге разлоге.

Подаци о све слабијој излазности упућују на то да на изборима, више него оправданом неверицом у локалне политичаре, гласају у све већем проценту они који су интересно везани за странке, или су то чланови њихове породице. Ови ванредни избори делују као изванредна шанса за продубљивање тог тренда. По принципу врло одомаћеног парадокса, једино изразитом пасивношћу би се могло протумачити већ доминантно неповерење у једно политикантско устројство, а то би и у пракси морало произвести структурне учинке, колико год изборни закон настојао да предупреди такву опцију. Наравно, постоји још једна могућност испољавања незадовољства – или пре апатије? – али и она суштински више погодује постојећем систему, пошто и она доприноси излазности. Дотична опција белог листића често се наводи као губитничка, а неки би рекли да је то и могућност негласања. Са друге стране, циник би могао казати да би додатним омасовљењем ових опција, посебно потоње, губитништво као све израженије осећање у Србији било само јасно изговорено и сасвим освешћено. Али јасно испољена свест о проблему обично је (тек) први корак ка његовом решавању.