На врху брда чекали су га најјачи ветрови

Смирен, озбиљан и одговоран, такав је у најкраћим цртама професор др Зоран Станковић, специјалиста судске или форензичне медицине. По чину је санитетски генерал-мајор у пензији. Од 2002. до 2005. године био је начелник ВМА, затим министар одбране Србије и Црне Горе и министар здравља у влади Србије, тренутно председник Координационог тeлa за југ Србије. При том је, на изборима 2012. године, предложен и за кандидата за градоначелника Београда, онда и за председника Србије... 

Влада уверење да паметни и образовани људи остају углавном далеко од власти, па се многи питају шта је њему требало да се „петља” у политику. Зоран Станковић узвраћа објашњењем о три врсте људи. 

– Постоје особе које ће стајати по страни и рећи „баш ме брига да ли држава пропада или иде напред”. Има и оних који стоје по страни, критикују и уживају у томе. А поједини, међу којима сам и ја, имају потребу да покажу да воле своју земљу и свој народ и да имају идеје и покушавају да нешто промене набоље без обзира на то да ли опцију на власти подржавају или не – сматра наш саговорник, увек спреман да пред судом и пред јавношћу изнесе расположиве чињенице и каже истину, мада се због тог свог принципа више пута сукобио са појединцима „с оне стране закона”.

Те четири године, када је морао да има обезбеђење, јер су ми претили, за њега су најгори период у животу.

– Неко много воли кад га прате телохранитељи, а ја сам био очајан. Човек не може да схвати шта је слобода док без ње не остане. Не можеш да изађеш док се не јавиш, а кад кренеш, сви те гледају на другачији начин, па изгубиш вољу да било где и пођеш. Затвориш се у четири зида и чекаш да тај ужас прође− сећа се.

Унук – будући градоначелник

Осмех на лице, које су му одузеле све те високе функције у делићу секунде враћа му његова породица, супруга Марина, кћерке близнакиње Ива и Ина и, пре свих, унуци. Пет минута старија Ива има Данијела од шест и Николу од три године, а Ина – Михајла од годину дана. 

– Сви своје унуке хвале, а жена и ја смо можда постали и досадни. Где год смо у гостима, ми углавном причамо о њима. Око њих се све окреће. Морам да пазим да се свима равномерно посветим. Пошто је најстарији, Данијел има привилегију да иде са мном по доручак. Успут имамо читав ритуал: бацимо смеће, хранимо голубове и шетамо по насељу. Уживам кад ми тако почне дан – признаје сав озарен на ту помисао.  

У Данијелу, каже, укућани већ препознају дедине амбициозне гене. Једном је то јасно исказао. Попео се на столицу, узвикнуо: „Тишина”! најављујући да је он будући градоначелник. Сви су праснули у смех, а његова мајка Ива је додала: „Сине, поздрављам твоје намере, само се надам ћемо више користи имати од тебе него од нашег препоштеног деке”. Што је и тачно − много тога су му оспоравали, али поштење–никада, каже.

Зоран додаје да до сада није знао колико је тешко чувати дете, док то није видео кроз унуке. 

– Нисам имао прилике да гледам како моја деца одрастају. Нисам био са њима. До четврте године биле су код мојим родитеља на селу. Није имао ко да их чува. Јер, кад смо 22. фебруара 1985. године дошли у Београд, Марина и ја становали смо у изнајмљеном стану у Калуђерици. У пола пет смо устајали да бисмо стигли на посао, а враћали се касно поподне, „мртви уморни”, због преседања из аутобуса у аутобус и пешачења, пошто за кола тада нисмо имали пара. Кад смо добили стан од војске у Београду и скућили се, стекли су се услови да доведемо и кћерке и да их збринемо у вртићу док смо ми на послу – напомиње свестан да је сам себи морао да трасира узлазну путању, јер није имао педигре или неког иза леђа ко би му штитио леђа. Тада готово никог није познавао у Београду, а његови родитељи нису били утицајни. Отац − радник, а мајка − домаћица, живели су на селу. Њихов јединац Зоран, иако из сиромашне радничке средине, није мислио да је несрећно дете. 

– Родио сам се у селу Теговиште, а одрастао у Момином камену, насељу од петнаестак кућа, које се налази поред железничке станице и аутопута. У непосредној близини био је каменолом, у којем је у то време радило око шест стотина људи, међу њима и мој отац. Вадили су камен и правили ивичњаке, коцку и туцаник за подлогу за путеве. У кући је било нас четворо. Отац, мајка, деда и ја. Кад се отац врати из каменолома, обрађивали смо земљу и сејале пољопривредне културе. Имали смо неколико хектара земље по тим брдима и све смо сами производили. Чували смо и четири краве и мало стадо оваца. Са шест година сам измузао по 25 литара млека дневно. Кад некоме кажем, не верује – присећа се тих, али и многих других послова, од брања шљива и ложења ватре у казану у време печења ракије, до цепања дрва и копања земље за кућу од блата, како се тада градило. Умео је и да испржи лук за запршку и да испече хлеб, али кухињом се не бави откад је из села отишао на студије у Ниш. Пошто има вредну жену, сада је само снабдевач. 

Сви ти послови нису га спречавали да изучи високе школе. 

– Као основац пешачио сам по четири километара од куће до школе у Џепу, али био сам најбољи ђак. Кад сам пошао у гимназију, у Владичином Хану, због превоза сам устајао рано и учио у хладној и бучној аутобуској станици, док сам чекао да се учионица отвори. Капутић, који су ми купили на почетку средње школе, носио сам до краја факултета – са симпатијама прича о тинејџерским данима.   

Након тога отишао је на студије у Ниш, а по завршетку, када све његове колеге добијају тај исти град или околину, он бива распоређен у Пећ.

– Да бих био неко и нешто, морао сам да прескачем зид који је био страшно висок. Моја кћерке већ нису биле у тој позицији. Јесте отежавајућа околност што их гледају кроз мене, али су ипак много мирније могле да праве својпрофесионални и лични развој. Ја сам те 1983. године, у Пећи, проглашен за најбољег младог лекара у ЈНА, у СФРЈ. Али, кад је требало то званично да се прогласи, рекли су да амбуланта у Пећи не може да буде боља од амбуланте у Београду или Загребу. Ставили су ме на неко пето место, али ми је речено да ћу зато добити специјализацију коју желим. Кад је дошао тај тренутак, нико није стао иза тог обећања. Силом прилика, определио сам се за судску медицину, јер сам знао да постоји само у Београду на ВМА. Добио сам је, пошто сам био једини који је тражио ту специјализацију. Нико други је није хтео. Видите, похвале ме, а опет не добијем специјализацију коју желим, него ону која је преостала – не крије свој гнев и данас.

Радо се враћа у родни крај

Тада сам разговарао са једним човеком и он ми је рекао нешто што тада нисам разумео, сада разумем. Није битно каквим послом се бавиш, у сваком можеш да се докажеш и да будеш поштован и цењен, све зависи од тога како радиш. Али, „кад се пењеш узбрдо, што си на већој висини, дувају јачи ветрови, који могу да те одувају”. Одржаћеш се само ако умеш да се чуваш. 

– У тренутку кад сам почео да градим каријеру и постао то што сам постао, смењују ме са циничним образложењем и унапређују у саветника неког ко ми није био ни до колена. Онда се у новинама појављују текстови, без обзира да ли имам везе са тим или не. Постао сам препрека многим људима који желе да иду баш тим путем. Рецимо, никога није много погађало то што сам у ратним деведесетим стално био на ратишту. Зато што је то био ризик. Можеш да се не вратиш, или да се вратиш као инвалид – никада неће заборавити те страхоте, али не би да говори о тим потешкоћама. Њему то није представљало велики напор. Он пре свега мисли на професионално извршење обавеза. А кад има неки задатак, нешто га вуче да га испуни, а логично је да тада постоје и напори. 

Остављајући дужност председника Координационог тела за југ Србије (општине Прешево, Бујановац и Медвеђа), чешће је могао да иде у свој родни крај.

– Село је остало готово пусто, има само десетак стараца. Отац је умро пре шест година, па је мајка сама. Друштво јој праве једно куче и мачка. Муче је оне старачке бољке, али може себе да служи. Креће се, ради по башти, носи дрва... Не жели да напусти свој дом. Сви је обилазимо. Изненађујуће, моја жена воли да оде тамо, и ћерке су везане, пошто су одрасле са њом, а сада су почели и унуци Данијел и Никола. Доле уживају у слободи и лепоти природе. Кад прође воз, они трче и вриште од среће, па их некад „потоваримо”, чисто да би се провозали до Лесковца или Владичиног Хана, а ја одем колима и сачекам их тамо – препричава догодовштине из свог родног краја, за који га вежу многе лепе успомене, а свакако и говор. Води рачуна да не прави грешке у падежима, али га одаје мекани акценат.

Осим послова координатора и вештачења на суду, Зоран Станковић држи наставу и на приватном Стоматолошком факултету у Панчеву. Након тих обавеза може да се посвети породици, обично викендом и празницима. И то је нешто, у односу на некад.

– Двадесет година нисам уопште био на одмору. Нисам могао да посећујем егзотична одредишта, као многи други. То што сам и путовао, било је службено. Прошле године смо жена и ја први пут, после толико времена, са унуцима, Данијелом и Николом, отишли у Турску на море, и то парама које сам добио као надокнаду за очево имање преко којег је прошао аутопут. Уживали су и они, и ми – похвалио се, али је додао да га вређају све неистине које у медијима износе о њему.  

Као министар здравља је, каже, примао само разлику између пензије и министарске плате. То је било око 40.000 динара. Сада као председник координационог тела не прима никакву надокнаду, зато што то није предвиђено.

– Тешко је кад не примите ни један динар, а појави вам се слика у новинама наводно са неком афером. Онда почну да причају: „Боже, има кућу, има стан, има све”. Никога није брига кроз које смо муке моја породица и ја пролазили док смо стигли довде. Људи који не знају шта значи немати не могу то да схвате. Па, извол’те, немам шта да кријем. Али, то све прати функцију. Мораш да прихватиш, све то прође. Ми се нимало нисмо променили. Остали смо они исти, нормални људи. Живимо један обичан живот. Нисмо незајажљиви,али све усмеравамо ка томе да деца буду боља него што смо ми! – истиче Станковић. 

--------------------------------------------------------------------------

Судбоносни сусрет

Зоран је препустио да Марина исприча како су се упознали:

– Већ је завршио је медицину, одслужио војни рок и почео да стажирао у војној болници у Нишу. Моја мајка је била његов пацијент. Док је узимао анамнезу, сазнао је да има три ћерке, ја сам она средња. Буквално сам била пред удајом. Предомислила сам се и изабрала Зорана. После месец дана смо се узели. И нисам погрешила. Он мисли својом главом, не иде по своје мишљење и не либи се да изнесе своје убеђење. Није то увек добро по њега, али кад дође кући, пре свега може себе да погледа у огледалу. Наша кућа је оаза мира и спокоја. Ко не спава, овде се наспава, ко не једе, овде се наједе, ко је болестан, овде оздрави. Таква је атмосфера код нас. 

--------------------------------------------------------------------------

Између оштећеног и окривљеног

– У тој мојој специјализацији нема ничег чиме некога могу да учиним задовољним и срећним. Увек сам између чекића и наковња, зато што се кроз то своје знање и вештачење на суду налазим између оштећеног и окривљеног. Оштећени сматра да стручним објашњењем околности нисам довољно допринео доказивању истине и одређивању нечије кривице и казне, а оптужени мисли да је тај исказ био сувише против њега – наводи конкретно наш саговорник.