Време спорта и опере

"Какав деда – такав унук" је, знамо, филмска комедија, али "Kакав деда – таква унука" нешто је друго, само резервни наслов ове приче о гласу, пре свега oперском. Недавно је кроз музички Београд, град у којем се родила, "продефиловала" Тамара Марковић, мецосопран чије је место боравка већ неколико година Берлин. На измаку сезоне, она је на сцени Народног позоришта, у лику Сантуце у Маскањијевој "Кавалерији рустикани", обележила 20 година уметничког рада, док је РТС ПГП објавио CD "Портрет Тамаре Марковић", обојен музиком Малера, Вагнера, Рихарда Штрауса, Доницетија и Вердија.

Уз диск је и један мали портрет у портрету, "урамљена" фотографија на којој препознајемо Радивоја Марковића, легендарног спортског радио-репортера. Поред њега је и унучица Тамара, која му је посветила свој CD. И вратимо се оној синтагми с почетка: и деди, популарном Раћи, и његовој унуци глас је породични "златни алат". Свакоме на својој сцени. Њему је то био радио, a њој је оперска позорница.

Каријера Тамаре Марковић започела је с Купидоном у "Орфеју у паклу", представи коју је пре 20 година, у Позоришту на Теразијама, режирао Бранко Плеша. Био је то певачки деби у овом мушком лику и, рече у шали, нада се да се њена каријера неће тако и завршити. Она је тада још била ђак музичке школе, завршног разреда у "Станковићу", а те 1987. припала јој је и прва награда на такмичењу младих певача у Дубровнику. Студије соло певања завршила је на Академији уметности у Новом Саду, магистарске на ФМУ у Београду, после је дошла румунска стипендија... Своје прве оперске роле остварила је у Београду и Новом Саду, затим у Брашову да би, потом, у Опери у Букурешту већ певала улоге о којима сања сваки мецосопран: Еболи ("Дон Карлос"), Амнерис ("Аида") и Кармен у истоименој Бизеовој опери.

– У Букурешт су ме позвали на две недеље. Пошла сам тамо са једним кофером, и остала у Румунији пет година. Исто толико оперских година прошло је овде, код куће, а остале сам провела у Немачкој, где и данас живим, као слободни уметник. Тамо сам и студирала – германистику и политичке науке. Ја сам , иначе, певала и у Јапану, Буенос Ајресу, Атини, Москви, Паризу, Марибору, Љубљани, Скопљу, Ријеци... Наредне сезоне требало би да у Марибору редовно наступам баш у "Кавалерији рустикани", којом сам, захваљујући љубазности управника Дејана Савића, у свом граду обележила две деценије рада. И пре десетак година, овде сам била ангажована у истој опери, такође и у лику Џејн Сејмур у "Ани Болен". Тадашњи управник Народног позоришта Небојша Брадић и директор Опере Дејан Миладиновић задржавали су ме да останем, али ја сам хтела даље – каже Тамаре Марковић.

Од ње, међутим, чујемо како данас ситуација са опером на Западу није ружичаста, готово је критична. Европа се променила, дошло је до најезде певача и музичара са Истока који су оборили цену рада. Конкуренција је велика, зато је важно бити у правом тренутку на правом месту и, разуме се, у топ-форми. Друго, тамо је наступило време редитеља. Они воде главну реч. Описала је то:

– На аудицији вас мере од главе до пете и ако се не уклапате у њихову представу о одређеном лику онда није потребно ни да отварате уста... Понекад траже и оно чега нема у партитури, или раде супротно. Они првенствено одлучују о томе ко ће певати, а да често не воде рачуна о врсти, карактеру гласа и сличним битним стварима. Много тога се променило. Оперске звезде, попут Ане Нетребко и Анђеле Георгију, можете да видите и како рекламирају мобилне телефоне. Од ове друге, која одлично изгледа, траже да буде и Кармен и Тоска иако то не иде уз њен глас. Довољно је да неко каже да хоће баш такву Кармен и – свакој причи је крај.

У певачком опусу Тамаре Марковић крупно место заузима Рихард Вагнер. На његовом је терену, а о магнетизму дела великог немачког композитора каже нам:

– Не кријем фасцинацију германском митологијом. Студирајући у Немачкој, боље сам упознала причу о Нибелунзима, тај фантастични свет који ми се страшно допао. Подсећа ме мало на "Господаре прстенова" и на Харија Потера. А Вагнерова музика је грандиозна, моћна, надљудска. У Јапану сам певала Вагнера, а и овде, остваривши лепу сарадњу са Симфонијским оркестром РТС и диригентом Бојаном Суђићем.

И за крај још мало слика из породичног албума. У кући Марковића увек је било добре музике. Тамара нам је испричала:

– Деда Раћа и мој отац Родољуб – Дода, такође спортски новинар, али у Политикиној кући, заиста су волели музику и ту љубав су на мене пренели. Са путовања су доносили добре плоче: "Голден Гејт", "Плетерси", Џери Ли Луис, Марија Калас... Широки музички спектар. Мој отац је свирао клавир и лепо певао. Додуше, са пријатељима у кафани. Непрестано сам била изложена и музичком и спортском утицају. Било је некаквих мојих покушаја са мачевањем, водили су ме код чувене Вере Јефтимијадес. Али, ништа од тога, мени је дефинитивно ближа била музика и онај кућни клавир наслеђен од моје прабабе која се школовала на конзерваторијуму. Спортске и новинарске путеве изабрала је моја сестра. Обе породичне традиције тако су биле задовољене.

----------------------------------------------------------

Бесплатни такси у Опатији

Ратови остављају своје ожиљке и кад се Тамара Марковић спремала за пут у Опатију и Ријеку неко ју је посаветовао да, за сваки случај, не буде превише упадљива са својом "тврдом" екавицом. Кад је дошла у Опатију и села у такси покушала је да буде опрезна, "неупадљива"...

– У једном тренутку таксиста ми је приговорио: "Нисте баш причљиви". И тако се ми распричасмо, у причи стигосмо и до спорта, па тако и до мог деде. Кад је чуо чија сам унука, његовој радости није било краја. "Па, ја сам знао Раћу. Он је био легенда, више пута сам га и возио...". И, искључио је таксиметар... Била сам његов гост. Плаћање није долазило у обзир!