Vreme sporta i opere

"Kakav deda – takav unuk" je, znamo, filmska komedija, ali "Kakav deda – takva unuka" nešto je drugo, samo rezervni naslov ove priče o glasu, pre svega operskom. Nedavno je kroz muzički Beograd, grad u kojem se rodila, "prodefilovala" Tamara Marković, mecosopran čije je mesto boravka već nekoliko godina Berlin. Na izmaku sezone, ona je na sceni Narodnog pozorišta, u liku Santuce u Maskanjijevoj "Kavaleriji rustikani", obeležila 20 godina umetničkog rada, dok je RTS PGP objavio CD "Portret Tamare Marković", obojen muzikom Malera, Vagnera, Riharda Štrausa, Donicetija i Verdija.

Uz disk je i jedan mali portret u portretu, "uramljena" fotografija na kojoj prepoznajemo Radivoja Markovića, legendarnog sportskog radio-reportera. Pored njega je i unučica Tamara, koja mu je posvetila svoj CD. I vratimo se onoj sintagmi s početka: i dedi, popularnom Raći, i njegovoj unuci glas je porodični "zlatni alat". Svakome na svojoj sceni. Njemu je to bio radio, a njoj je operska pozornica.

Karijera Tamare Marković započela je s Kupidonom u "Orfeju u paklu", predstavi koju je pre 20 godina, u Pozorištu na Terazijama, režirao Branko Pleša. Bio je to pevački debi u ovom muškom liku i, reče u šali, nada se da se njena karijera neće tako i završiti. Ona je tada još bila đak muzičke škole, završnog razreda u "Stankoviću", a te 1987. pripala joj je i prva nagrada na takmičenju mladih pevača u Dubrovniku. Studije solo pevanja završila je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, magistarske na FMU u Beogradu, posle je došla rumunska stipendija... Svoje prve operske role ostvarila je u Beogradu i Novom Sadu, zatim u Brašovu da bi, potom, u Operi u Bukureštu već pevala uloge o kojima sanja svaki mecosopran: Eboli ("Don Karlos"), Amneris ("Aida") i Karmen u istoimenoj Bizeovoj operi.

– U Bukurešt su me pozvali na dve nedelje. Pošla sam tamo sa jednim koferom, i ostala u Rumuniji pet godina. Isto toliko operskih godina prošlo je ovde, kod kuće, a ostale sam provela u Nemačkoj, gde i danas živim, kao slobodni umetnik. Tamo sam i studirala – germanistiku i političke nauke. Ja sam , inače, pevala i u Japanu, Buenos Ajresu, Atini, Moskvi, Parizu, Mariboru, Ljubljani, Skoplju, Rijeci... Naredne sezone trebalo bi da u Mariboru redovno nastupam baš u "Kavaleriji rustikani", kojom sam, zahvaljujući ljubaznosti upravnika Dejana Savića, u svom gradu obeležila dve decenije rada. I pre desetak godina, ovde sam bila angažovana u istoj operi, takođe i u liku Džejn Sejmur u "Ani Bolen". Tadašnji upravnik Narodnog pozorišta Nebojša Bradić i direktor Opere Dejan Miladinović zadržavali su me da ostanem, ali ja sam htela dalje – kaže Tamare Marković.

Od nje, međutim, čujemo kako danas situacija sa operom na Zapadu nije ružičasta, gotovo je kritična. Evropa se promenila, došlo je do najezde pevača i muzičara sa Istoka koji su oborili cenu rada. Konkurencija je velika, zato je važno biti u pravom trenutku na pravom mestu i, razume se, u top-formi. Drugo, tamo je nastupilo vreme reditelja. Oni vode glavnu reč. Opisala je to:

– Na audiciji vas mere od glave do pete i ako se ne uklapate u njihovu predstavu o određenom liku onda nije potrebno ni da otvarate usta... Ponekad traže i ono čega nema u partituri, ili rade suprotno. Oni prvenstveno odlučuju o tome ko će pevati, a da često ne vode računa o vrsti, karakteru glasa i sličnim bitnim stvarima. Mnogo toga se promenilo. Operske zvezde, poput Ane Netrebko i Anđele Georgiju, možete da vidite i kako reklamiraju mobilne telefone. Od ove druge, koja odlično izgleda, traže da bude i Karmen i Toska iako to ne ide uz njen glas. Dovoljno je da neko kaže da hoće baš takvu Karmen i – svakoj priči je kraj.

U pevačkom opusu Tamare Marković krupno mesto zauzima Rihard Vagner. Na njegovom je terenu, a o magnetizmu dela velikog nemačkog kompozitora kaže nam:

– Ne krijem fascinaciju germanskom mitologijom. Studirajući u Nemačkoj, bolje sam upoznala priču o Nibelunzima, taj fantastični svet koji mi se strašno dopao. Podseća me malo na "Gospodare prstenova" i na Harija Potera. A Vagnerova muzika je grandiozna, moćna, nadljudska. U Japanu sam pevala Vagnera, a i ovde, ostvarivši lepu saradnju sa Simfonijskim orkestrom RTS i dirigentom Bojanom Suđićem.

I za kraj još malo slika iz porodičnog albuma. U kući Markovića uvek je bilo dobre muzike. Tamara nam je ispričala:

– Deda Raća i moj otac Rodoljub – Doda, takođe sportski novinar, ali u Politikinoj kući, zaista su voleli muziku i tu ljubav su na mene preneli. Sa putovanja su donosili dobre ploče: "Golden Gejt", "Pletersi", Džeri Li Luis, Marija Kalas... Široki muzički spektar. Moj otac je svirao klavir i lepo pevao. Doduše, sa prijateljima u kafani. Neprestano sam bila izložena i muzičkom i sportskom uticaju. Bilo je nekakvih mojih pokušaja sa mačevanjem, vodili su me kod čuvene Vere Jeftimijades. Ali, ništa od toga, meni je definitivno bliža bila muzika i onaj kućni klavir nasleđen od moje prababe koja se školovala na konzervatorijumu. Sportske i novinarske puteve izabrala je moja sestra. Obe porodične tradicije tako su bile zadovoljene.

----------------------------------------------------------

Besplatni taksi u Opatiji

Ratovi ostavljaju svoje ožiljke i kad se Tamara Marković spremala za put u Opatiju i Rijeku neko ju je posavetovao da, za svaki slučaj, ne bude previše upadljiva sa svojom "tvrdom" ekavicom. Kad je došla u Opatiju i sela u taksi pokušala je da bude oprezna, "neupadljiva"...

– U jednom trenutku taksista mi je prigovorio: "Niste baš pričljivi". I tako se mi raspričasmo, u priči stigosmo i do sporta, pa tako i do mog dede. Kad je čuo čija sam unuka, njegovoj radosti nije bilo kraja. "Pa, ja sam znao Raću. On je bio legenda, više puta sam ga i vozio...". I, isključio je taksimetar... Bila sam njegov gost. Plaćanje nije dolazilo u obzir!