Хемијска кастрација не решава проблем сексуалног насиља

Хемијска кастрација за педофиле у македонском Кривичном закону, који је изгласало Собрање, поново је покренула питање да ли се инјекцијом за смањење полног нагона може утицати на смањење сексуалног насиља.

Лекари, психолози и криминолози из целог света одавно су поручили законодавцима да злочинима педофила и силоватеља не руководе необуздани сексуални нагони, већ много компликованији психопатолошки мотиви за насиље.

– Сва релевантна истраживања сексуалног насиља указују да није реч о примарно сексуалном задовољењу, већ о чину моћи и доминације, где је сам сексуални акт претежно чин понижавања жртве и њеног потчињавања учиниоцу, што не мора увек да подразумева и класичан сексуални однос. Зато кастрација не може остварити своју сврху – каже др Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду.

Веома су ретке земље у Европи које прописују такозвану хемијску кастрацију, управо зато што се показала као неефикасна. Осим тога, заснована је на принципу добровољности, а то значи да се може применити само ако осуђеник пристаје да редовно прима хормонску терапију.

– Чак и ако би се кастрација принудно спроводила или, да замислимо бизаран случај – да се уведе права физичка кастрација, што би било сулудо – ни то не би решило већину случајева сексуалног насиља, нарочито када је реч о злоупотребама деце. Јер највећи број таквих кривичних дела не своди се на класичну обљубу, већ на друге врсте сексуалних чинова, што значи да се елиминисањем полне моћи потенцијалног учиниоца не би постигли очекивани ефекти, јер би он могао да злоупотребљава жртву на друге начине – каже др Шкулић.

Иако истраживања не показују значајно повећање броја сексуалних кривичних дела ни случајева такозване педофилије, каже наш саговорник, о кастрацији се последњих година много говори, а то се у криминологији назива „моралном паником”, која представља један вид „спиновања” у области кривичног права.

– Када се јавност упорно засипа таквим идејама, уз стављање у фокус појединих посебно бруталних кривичних дела те врсте, а нарочито када су њихове жртве деца, онда та иста јавност очекује драстично пооштравање казни или увођење нових санкција, попут ове фамозне кастрације – каже др Шкулић.

Понекад се јављају и идеје о физичкој кастрацији, што би, по његовим речима, представљало враћање у средњи век.

– Ако би силоватељи били кастрирани, онда се може поставити питање која је адекватна казна за лопове. Реч је о телесном кажњавању, које данас познаје само још шеријатско право, али сам сигуран да оно није узор за модерна европска законодавства – каже др Шкулић.

Најзначајнији српски средњевековни правни акт – Душанов законик (из 1349. године) прописивао је казну одсецања руку за кривично дело силовања. Није било ни говора о ономе што се данас стручно зове кастрација.

– Неко ко је склон шали могао би да закључи да можда Македонци теже увођењу телесних казни следећи пример чувеног Законика српског цара Душана Силног, који је владао и на територији данашње Македоније, уосталом крунисан је у Скопљу. У том, тада веома напредном законику прописиване су телесне казне, али се за силовање учиниоцима није одсецао онај део тела на који сада циља македонски законодавац, већ су им одсецане руке.

Имајући у виду да су тадашње казне уобичајено биле сурове, могло би се закључити да је цар Душан боље разумевао природу силовања него што то чине данашњи савремени законодавци који уводе кастрацију – каже професор др Милан Шкулић.

Македонски посланици изгласали су законско решење које прописује да ће повратници, они који други пут учине кривично дело сексуалног насиља, добијати хемијску инјекцију једном у шест месеци. Осим тога, пооштрили су затворске казне за ове злочинце. Можда ће за неколико година известити криминолошку науку о томе колико је повратника пристало на хемијску кастрацију и да ли је смањена стопа поврата.

У Србији је забележен случај једног осуђеника који је сам тражио да буде кастриран. Обратио се писмом судијама Врховног суда: „Нисам сигуран да нећу поновити злочин када ми истекне казна. То је нека сила која ме тера. То је јаче од мене. Зато тражим да ме кастрирају медицинским путем.”

То је заправо била његова жалба Врховном суду, писана из затвора 2007. године. Осуђен је због серијских силовања ученица у школским тоалетима у Новом Саду. Забележено је да је после сваког силовања одлазио у берберницу како би скратио косу и обријао браду, да га жртве не би препознале ако буде ухваћен.

Није тражио блажу казну, него хемијску кастрацију. Његовој молби није удовољено, јер наш закон не познаје ову меру, а да ли је још у затвору или је издржао казну, није нам познато.