Од „белог” зла до „црно-беле” магије

Међу свим нашим шаховским школама, најпоучнији је пример Сивца. Не, није то надимак познатог београдског шахисте, него село Сивац на западу Бачке. Ако вам и даље не звучи познато, па укуцате „село Сивац” на претраживачу, дочекаће вас серија необичних и застрашујућих наслова: „Цело село шмрче бело”, „Сељаци на хероину”, „Сивац – село видовњака”, „Цело село у кладионици”...

Тако је на првој страници електронских претраживача. Нешто касније, када се дође до мање посећених наслова – јер су мање сензационалистички од претходних – наилазите на текст „Тамо где знају знање”, који представља Сивац као „најобразованије” село у Војводини, са „30 доктора наука и небројено више оних који својим факултетским дипломама нису додали неку од титула”. Ту ћете прочитати да се права „болест” Сивца зове незапосленост, настала затварањем 11 фабрика и индустријских постројења. Тада постаје јасније и зашто се у селу из Кулске општине, крај Кљајићева и Црвенке, наркоманија појавила пре око две деценије, а број становника временом преполовио – до данашњих 8.000.

Ако сте врло упорни, међу вестима које су далеко мање читане, наслутићете само делић правог чуда које је шах унео у овакав живот Сивца. Када је пре десет година обновљен локални Шах-клуб „Сивац”, његов председник Жарко Драгаш почео је систематски да проширује програм, али – увек према губеру. Обезбеђујући најпре средства, или волонтерски рад, од 2005. је окупио најмлађе око шаховске школе, а од 2006. је поверио тај рад Рајку Мирановићу, мајстору Фиде из Сомбора, са којим је стигао до једне од најуспешнијих школа у Србији!

Тај се успех најпре мери изузетном масовношћу. Више пута недељно, у клубу се окупља 60-70 младих. У Мирановићеву школу су, осим мештана, брзо похрлили они из Апатина, Оџака, Сомбора, Врбаса, Куле, Суботице, Малог Иђоша, Бачке Тополе... Србија изван Београда вапи за квалитетном шаховском наставом, а када је још бесплатна, и обухвата мноштво пратећих активности, није чудо што се цела Бачка слила у мали Сивац.

Потом је масовност дала квалитет, па су Владан Десница, Новак Чабаркапа, Филип Кумић, Драган Чича и остали формирали једну од најјачих кадетских екипа у држави. Скромни педагог Рајко Мирановић каже – све су то заслуге Драгаша.

Како је Жарко Драгаш (63) успео да покрене шаховски живот?

– Да се ослањам на буџетска средства, клуб би годишње имао 6.000 динара, а мени преко рачуна пређе више од 600.000! Пре неколико година, клуб је проширио своје делатности на више секција, са којима се бори против алкохола и дроге и конкурише за средства: журналистичку, ликовну, информатичку и еколошку. Све секције воде стручна лица. Потом смо 2012. основали Удружење „Сивац на длану” и направили сајт Удружења, где су, осим активности клуба и догађаји у култури, здравству и привреди. Тако смо конкурисали и за средства као електронско гласило младих – објашњава Драгаш, човек који се далеко боље прилагодио времену од многих млађих од себе, и пре схватио како шах може данас да дође до финансијске подршке.

Једна од невероватних последица оваквог приступа је Ликовна колонија Мали Стапар, коју организује шаховски клуб! Под руководством академског сликара Рајка Чабаркапе, клуб је зачас окупио стотинак учесника, обезбеђујући им реквизите, трошкове хране и пута, пехаре, медаље и дипломе... Принципи су слични као у шаху, правим заљубљеницима треба пре свега мало пажње и поштовања.

И остале секције су радиле паралелно и стварале нови кадар, док су млади шахисти обилазили галерије и музеје по околним градовима. Са информатичком секцијом је најпре стигао интернет на поклон, па само прошле године пет компјутера од Покрајине. Онда је формирана и Фондација „Радионица шаха”. Од 2012. у Сивцу ради и Женски шаховски клуб „Милунка Лазаревић”, а наша легендарна шахисткиња је дошла да посети клуб, као и многи велемајстори који су хтели да се увере у причу о развоју шаха у највећем војвођанском селу.

А резултати клуба? Прошле године је ушао у Другу лигу, што је највећи успех спорта у Сивцу, наравно, ослањајући се на своје полазнике који се такмиче и у другој екипи клуба. Сада већ село има четири екипе у лигашким такмичењима.

Шаховско чудо има своје границе, најуспешнијима је већ сада потребна настава вишег нивоа, али није искључено да ће бити и ње. Најважније су поуке које доноси рад Жарка Драгаша у веома скромним условима. Прво, пласирао је кључне васпитне врлине шаха у средишту уздрманих вредности и изгубљеног смисла. Друго, показао је како шах са тим базичним квалитетима може да дође до средстава, а да их не проси.

Наравно, за овакав приступ, како каже Жарко, треба имати стомак, а треба и волети децу и шах. Већина шаховских радника временом губи ту изворну мотивацију, а нашој организацији је нужно много Драгаша, спремних да овако обијају прагове фондова, верују у своје идеале и шире их, корак по корак.