Виолина свира на Немањи

Ни­сам ла­ко ушао на кон­церт Не­ма­ње Ра­ду­ло­ви­ћа у Ко­лар­цу. Мој жи­вот би био си­ро­ма­шни­ји да ни­сам ус­пео. Те ве­че­ри у пре­пу­ном Ко­лар­цу би­ло је за­но­сно, де­си­ла се ма­ги­ја умет­но­сти.
Не се­ћам се ка­да сам по­след­њи пут са не­ке сце­не био оча­ран, до су­за по­тре­сен и ра­до­стан исто­вре­ме­но. Би­ла је то свет­ко­ви­на у ко­јој уче­ству­је пу­бли­ка за­јед­но са из­во­ђа­чи­ма.

На по­чет­ку пр­вог ста­ва ор­ке­стар има увод у ко­ме не сви­ра со­ли­ста, већ сто­ји и че­ка на сво­ју де­о­ни­цу. Не­ма­ња се од­мах окре­нуо пре­ма сво­јим гу­да­чи­ма, сви­рао са њи­ма и та­ко су по­ста­ли јед­но. Љу­бав ко­ју је Не­ма­ња по­ме­нуо и на кон­цер­ту, мо­гла се опи­па­ти. А он­да од ње­го­вог пр­вог то­на, кре­ће бај­ка, уз­ви­ше­но за­јед­ни­штво у ле­по­ти. И та­ко до кра­ја; ни­је­дан тон без зра­че­ња, сва­ка фра­за са сми­слом, ни­је­дан дах без пу­но­ће жи­во­та. Не зна се да ли он сви­ра ви­о­ли­ну или она сви­ра на ње­му, из­вла­чи из ње­га ту­гу, сна­гу, ра­дост, ши­ри­ну, стра­хо­ве, љут­њу, не­жност... Као из­у­зет­на же­на: ево ме, тво­ја сам, по­ка­жи се.

Ве­ру­јем да се умет­ност пре­по­зна од­мах, на пр­ви по­глед. Тај флу­ид се ши­ри по­сле све­га не­ко­ли­ко то­но­ва или ре­пли­ка на сце­ни, или га не­ма и не­ће га ни би­ти. По­ја­ви се дух умет­но­сти. За то је до­во­љан је­дан из­во­ђач, је­дан при­ма­лац и ме­ђу­соб­на на­кло­ност.

Слу­ша­ли смо и гле­да­ли је­дан од­ли­чан ор­ке­стар РТС-а, и јед­ног из­у­зет­ног ди­ри­ген­та, Бо­ја­на Су­ђи­ћа. Ко год је ма­кар је­дан­пут био на сце­ни зна ка­ко из­во­ђач тач­но осе­ћа тре­пе­ре­ње, зна ка­ко пу­бли­ка ди­ше. Окре­нут ле­ђи­ма, као пра­ви ма­е­стро и му­драц, Су­ђић ни­је во­дио, већ нас је све пра­тио и та­ко слу­жио му­зи­ци. Пр­во у сјај­ном из­во­ђе­њу Рах­ма­њи­но­ва, а он­да и са Не­ма­њом. То ни­је био Не­ма­њин кон­церт већ за­јед­нич­ко сла­вље свих нас.

„Му­зи­ка је умет­ност про­из­вод­ње емо­ци­ја” ка­же Бер­ли­оз. У овом углав­ном ле­де­ном до­бу мо­дер­не умет­но­сти у ко­ме се осе­ћа­ња сма­тра­ју зна­ком ин­фе­ри­ор­но­сти, по­ја­ва ова­ко ве­ли­ке ле­по­те ли­чи на ви­си­ба­бе ко­је се про­би­јау из­над ле­де­не ко­ре и ви­ре ту и та­мо не­ви­не и не­за­шти­ће­не, чу­ва­ју сми­сао жи­во­та.

Хва­ла Бо­гу и „Ју­тју­бу”, мо­же­те ви­де­ти де­се­так вер­зи­ја Па­га­ни­ни­је­вог кон­цер­та број 1, ме­ђу њи­ма и је­дан Не­ма­њин. Са ди­ри­ген­том Ве­ле­ром то ни­је иста му­зи­ка. Ор­ке­стар од­ра­ђу­је ствар, ди­ри­гент са­мо ди­ри­гу­је, па та­ко и Не­ма­ња са­мо сви­ра.

Да­нас се та­ле­нат и тех­нич­ка вир­ту­о­зност под­ра­зу­ме­ва­ју. Ко­ло­не од­лич­них со­ли­ста и ор­ке­стар­ски ба­та­љо­ни ну­де се ре­ла­тив­но ма­лој гру­пи слу­ша­ла­ца, а дух, тај не­ви­дљи­ви ча­роб­њак сва­ке умет­но­сти, и да­ље се по­ја­вљу­је рет­ко и као сва­ка бо­жан­ска по­ја­ва, би­ра где ће и ка­да да се спу­сти из­ме­ђу умет­ни­ка и пу­бли­ке. Те ве­че­ри је свра­тио у Ко­ла­рац.

По­гле­дај­те Са­ру Чанг са Зу­би­ном Мех­том, и до­жи­ве­ће­те ле­по сви­ра­ње. Пре­брз тем­по, мај­стор­ска свир­ка, као што ка­же је­дан ко­мен­та­тор: љуп­ко. И то је све. Ча­ро­ли­ја се не по­ја­вљу­је. Још је го­ре, а слич­но, са чу­ве­ним Ги­ти­сом, ди­ри­ген­том Ви­слоц­ким и Вар­шав­ском фил­хар­мо­ни­јом. Сле­ди се је­дан по­гре­шан траг, мит о Па­га­ни­ни­је­вом вир­ту­о­зи­те­ту, траг ко­ји мо­же да ро­ди са­мо ма­ни­ри­зам.
Ме­ни су дра­ги Пер­лман и Ко­ган, а нај­дра­жи ми је ма­ње по­зна­ти, Иван Чер­ков са Мин­хен­ском фил­хар­мо­ни­јом. По­сле Не­ма­ње.

РТС има из­ван­ре­дан ор­ке­стар, тре­ба да га чу­ва и па­зи. Ср­би­ја има ве­ли­ког умет­ни­ка Не­ма­њу Ра­ду­ло­ви­ћа да се њи­ме по­но­си и да га про­мо­ви­ше.