Violina svira na Nemanji

Ni­sam la­ko ušao na kon­cert Ne­ma­nje Ra­du­lo­vi­ća u Ko­lar­cu. Moj ži­vot bi bio si­ro­ma­šni­ji da ni­sam us­peo. Te ve­če­ri u pre­pu­nom Ko­lar­cu bi­lo je za­no­sno, de­si­la se ma­gi­ja umet­no­sti.
Ne se­ćam se ka­da sam po­sled­nji put sa ne­ke sce­ne bio oča­ran, do su­za po­tre­sen i ra­do­stan isto­vre­me­no. Bi­la je to svet­ko­vi­na u ko­joj uče­stvu­je pu­bli­ka za­jed­no sa iz­vo­đa­či­ma.

Na po­čet­ku pr­vog sta­va or­ke­star ima uvod u ko­me ne svi­ra so­li­sta, već sto­ji i če­ka na svo­ju de­o­ni­cu. Ne­ma­nja se od­mah okre­nuo pre­ma svo­jim gu­da­či­ma, svi­rao sa nji­ma i ta­ko su po­sta­li jed­no. Lju­bav ko­ju je Ne­ma­nja po­me­nuo i na kon­cer­tu, mo­gla se opi­pa­ti. A on­da od nje­go­vog pr­vog to­na, kre­će baj­ka, uz­vi­še­no za­jed­ni­štvo u le­po­ti. I ta­ko do kra­ja; ni­je­dan ton bez zra­če­nja, sva­ka fra­za sa smi­slom, ni­je­dan dah bez pu­no­će ži­vo­ta. Ne zna se da li on svi­ra vi­o­li­nu ili ona svi­ra na nje­mu, iz­vla­či iz nje­ga tu­gu, sna­gu, ra­dost, ši­ri­nu, stra­ho­ve, ljut­nju, ne­žnost... Kao iz­u­zet­na že­na: evo me, tvo­ja sam, po­ka­ži se.

Ve­ru­jem da se umet­nost pre­po­zna od­mah, na pr­vi po­gled. Taj flu­id se ši­ri po­sle sve­ga ne­ko­li­ko to­no­va ili re­pli­ka na sce­ni, ili ga ne­ma i ne­će ga ni bi­ti. Po­ja­vi se duh umet­no­sti. Za to je do­vo­ljan je­dan iz­vo­đač, je­dan pri­ma­lac i me­đu­sob­na na­klo­nost.

Slu­ša­li smo i gle­da­li je­dan od­li­čan or­ke­star RTS-a, i jed­nog iz­u­zet­nog di­ri­gen­ta, Bo­ja­na Su­đi­ća. Ko god je ma­kar je­dan­put bio na sce­ni zna ka­ko iz­vo­đač tač­no ose­ća tre­pe­re­nje, zna ka­ko pu­bli­ka di­še. Okre­nut le­đi­ma, kao pra­vi ma­e­stro i mu­drac, Su­đić ni­je vo­dio, već nas je sve pra­tio i ta­ko slu­žio mu­zi­ci. Pr­vo u sjaj­nom iz­vo­đe­nju Rah­ma­nji­no­va, a on­da i sa Ne­ma­njom. To ni­je bio Ne­ma­njin kon­cert već za­jed­nič­ko sla­vlje svih nas.

„Mu­zi­ka je umet­nost pro­iz­vod­nje emo­ci­ja” ka­že Ber­li­oz. U ovom uglav­nom le­de­nom do­bu mo­der­ne umet­no­sti u ko­me se ose­ća­nja sma­tra­ju zna­kom in­fe­ri­or­no­sti, po­ja­va ova­ko ve­li­ke le­po­te li­či na vi­si­ba­be ko­je se pro­bi­jau iz­nad le­de­ne ko­re i vi­re tu i ta­mo ne­vi­ne i ne­za­šti­će­ne, ču­va­ju smi­sao ži­vo­ta.

Hva­la Bo­gu i „Ju­tju­bu”, mo­že­te vi­de­ti de­se­tak ver­zi­ja Pa­ga­ni­ni­je­vog kon­cer­ta broj 1, me­đu nji­ma i je­dan Ne­ma­njin. Sa di­ri­gen­tom Ve­le­rom to ni­je ista mu­zi­ka. Or­ke­star od­ra­đu­je stvar, di­ri­gent sa­mo di­ri­gu­je, pa ta­ko i Ne­ma­nja sa­mo svi­ra.

Da­nas se ta­le­nat i teh­nič­ka vir­tu­o­znost pod­ra­zu­me­va­ju. Ko­lo­ne od­lič­nih so­li­sta i or­ke­star­ski ba­ta­ljo­ni nu­de se re­la­tiv­no ma­loj gru­pi slu­ša­la­ca, a duh, taj ne­vi­dlji­vi ča­rob­njak sva­ke umet­no­sti, i da­lje se po­ja­vlju­je ret­ko i kao sva­ka bo­žan­ska po­ja­va, bi­ra gde će i ka­da da se spu­sti iz­me­đu umet­ni­ka i pu­bli­ke. Te ve­če­ri je svra­tio u Ko­la­rac.

Po­gle­daj­te Sa­ru Čang sa Zu­bi­nom Meh­tom, i do­ži­ve­će­te le­po svi­ra­nje. Pre­brz tem­po, maj­stor­ska svir­ka, kao što ka­že je­dan ko­men­ta­tor: ljup­ko. I to je sve. Ča­ro­li­ja se ne po­ja­vlju­je. Još je go­re, a slič­no, sa ču­ve­nim Gi­ti­som, di­ri­gen­tom Vi­sloc­kim i Var­šav­skom fil­har­mo­ni­jom. Sle­di se je­dan po­gre­šan trag, mit o Pa­ga­ni­ni­je­vom vir­tu­o­zi­te­tu, trag ko­ji mo­že da ro­di sa­mo ma­ni­ri­zam.
Me­ni su dra­gi Per­lman i Ko­gan, a naj­dra­ži mi je ma­nje po­zna­ti, Ivan Čer­kov sa Min­hen­skom fil­har­mo­ni­jom. Po­sle Ne­ma­nje.

RTS ima iz­van­re­dan or­ke­star, tre­ba da ga ču­va i pa­zi. Sr­bi­ja ima ve­li­kog umet­ni­ka Ne­ma­nju Ra­du­lo­vi­ća da se nji­me po­no­si i da ga pro­mo­vi­še.