Нисам сејао по камену

Српска књижевна задруга и „Православна реч” објавили су изабрана дела Селимира Радуловића, у пет књига: „У сенку улазим, оче”, „О тајни ризничара свих суза”, „Снови светог путника”, „Под кишом суза с Патмоса” и „Светло из очеве колибе”.

Селимир Радуловић (1953), песник, есејиста, књижевни критичар, антологичар, издавач, аутор шест песничких књига и више антологија (хрестоматија), добитник угледних књижевних награда, тренутно је директор Стеријиног позорја у Новом Саду. У једној од књига, у изабраним делима, мото гласи: „За душе оних који ништа немају, а све поседују”.

У изабраним делима нису ваше прве две песничке књиге. Зашто?

Само сте делимице у праву. Нема песама из прве књиге („Последњи”, „Дани”), које су у знаку занатлијског писма, али сам један број песама из друге књиге („Сан о празнини”) преместио у трећу по реду књигу, која се у овом избору појављује као прва књига („У сенку улазим, оче”). Оне су, заправо, наговештај промене, наговештај пута к песми, к надахњујућем погледу с брега на којем песник седи, к јасновиђењу које се кристалише у бури надахнућа. У том смислу су и знаковите као сведочанство о препознавању трага истинских мајстора певача, оних ретких, изабраних, обогаћених искуством мита, песничком снагом и смислом за ризницу старих стихова.

Религиозне теме обрађујете на лирски начин, доступан савременом човеку. Колико смо ми, уопште, верујући народ?

Нама се десило оно најгоре, вели Свети и равноапостолни Николај Србски. Народ је учен, наиме, да разроко гледа – с попом к Истоку, с учитељем к Западу. Зато је и данас збуњен: једни славе Христа, други Антихриста. Ако се има у виду да живимо у неприличном времену, да се крећемо вијугавом и стрмом стазом, у времену у којем је гладној души, у бури и метежу свакодневља, слатко и оно што је горко, у којем је много разметљиваца, охолих и оних с разузданим очима, ваше питање добија на значају. Али, треба бити обазрив – човеку није допуштено да, овлаш, развија наратив како је вера лака ствар. Томе су склони, по правилу, људи без терета на леђима.
 
Шта ваша поезија има заједничког с песништвом Хелдерлина, Тракла и Рилкеа?

Мени је изузетно близак ритам радосне мелодије „вечне браће немачке”, дакле, Хелдерлина, Тракла, Рилкеа. И то, у једном ширем контексту, сматрам својом песничком традицијом. Али су ми, на исти начин, добродошли плодови две веродостојне лирске традиције европског песништва, античке и романтичарске, које су утемељиле његову онтолошку супстанцу, дарујући нам једре песничке плодове (Сапфа, Пиндар, Катул, Лукреција, Овидије, Новалис, Шели, Китс, По, Леопарди), оверавајући интензитет сусретаја природе и вештине, старинског колорита и дисонантног модерног писма. И то је моја песничка традиција. Када је реч о нашој, српској, песничкој традицији, највише ме разнежује и потреса тавна песничка гама Владислава Петковића Диса, песничка универзалност и продуктивна неуравнотеженост Лазе Костића и, наравно, профетска дубина и стваралачка испуњеност весника српског јединства и српске слободе Петра II Петровића Његоша.

У вашој поезији улога оца значајнија је од улоге мајке. Да ли ви, заправо, између оца и Бога – стављате знак једнакости?

У праву сте. Симбол оца, односно Оца, кључни је симбол мога песништва. Било је то, на почетку, враћање на време кад ми је мноштво дечјих суза гасило очи, кад сам се , и зубима и ноктима, хватао за свет детињства, верујући да је битно да човек одржи оно што је као дете обећао. Певао сам, дакле, о светој чедности детињства. У том свету најплеменитија и најживописнија фигура био је мој отац, Андрија Савов Радуловић, српски песник из Црне Горе, који је стасавао и песнички узревао између Првог и Другог светског рата.
И у мом случају оверена је истинитост речи да сваком послу има време – кад се ради и кад се чупа посађено, кад се сабира, али и кад се разграђује. Због тога, гдекад, помислим да ми је ту и такву егзистенцију, суочавајући ме с искушењима, поверио Господ, да ми труд, сви венци јучерашњи, сви гребени данашњи, није био узалудан и да нисам „сејао по камену”.

Каква је улога поезије данас, када је све обесмишљено, доведено до апсурда, када је култура на маргини друштва?

Савремени песник је у истој ситуацији као и савремени човек – у слабости, у страху, у великом трепету. Он нема свест о томе да се у њему секу сви планови бића, да смо сви удови једног тела, да је једна заједница, заправо, једна целовита, хришћанска, личност. Зато је сасвим природно питање – има ли, заиста, смисла српска (и европска) душа без вере у могућност преображења жалосне и греховне стварности. Шта је, дакле, задатак, улога песника, истином опседнутог песника, у стасавајућем сивилу полумрака савременог света? Да упути, пре, свега упозорење савременом човеку који је, властитим хировима, упропастио и себе и читав живи свет, односно да је кућу окренуо наопако. То је више него озбиљна мисија, будући да савременом човеку, и савременом свету, није преостало ништа. Сетимо се, на трен, Јоила, сина Фатуилова: што оста иза гусенице – изједе скакавац, што оста иза скакавца – изједе хрушт, што оста иза хрушта – изједе црв!