Кад од Вучића све зависи

Можда Александар Вучић и није био најсрећнији што га је баш амерички амбасадор узео у заштиту, али је аргумент Драгана Ђиласа и његових демократа да је први потпредседник владе „диктатор”, доста изгубио на снази оног часа када је Мајкл Кирби у једном интервјуу изјавио да није забринут за демократију у Србији. Амбасадор САД је додао да не би посебно бринуо „око диктатуре и око тога да ће Вучић постати диктатор”.

Демократе свеједно нису престале да му лепе ту или сродну етикету аутократе, али колико су сами напредњаци допринели таквој слици свог лидера у делу јавности? Утисак је да дају прилику Вучићевим критичарима да га пореде са неким претходним „обожаваним” лидерима у Србији.

Њихови изрази безрезервног поверења у Вучићеву мудрост и способност прете да склизну у изјаве обожавања, а одатле до вере у безгрешност није далек пут. Е сад, да напредњаци још нису толико застранили може можда да потврди недавна изјава Синише Малог (који, технички, није члан Српске напредне странке, али је Вучићев саветник и, како тврди, породични пријатељ). Револтиран због оптужби бившег министра привреде Саше Радуловића на његов рачун, јасно и гласно је рекао да је Вучић погрешио што га је увео у реконструисану владу.

Само неколико дана касније, и Синиша Мали се уклопио у већ познату слагалицу напредњачких изјава које су се уочи реконструкције владе и одлуке о изборима сводиле на то да ће Вучић одлучити шта, како и када. Најјасније је то Зорана Михајловић рекла за Фонет: у доношењу одлуке СНС-а о ванредним парламентарним изборима пресудно ће бити мишљење Вучића, јер је то „човек који много више види” од осталих чланова.

Од Вучића зато зависи и ко ће бити градоначелник Београда, па Синиша Мали, о коме се спекулише као о могућем будућем градоначелнику Београда, каже да ће се о томе договорити са Вучићем: „Сваки мој даљи ангажман на било којој функцији биће у договору с њим.” Логика је јасна: биће како Вучић каже, јер он „најбоље зна”.

Ниједан напредњачки функционер не пропушта да помене лидера у предизборним порукама. Зорана Михајловић пре три дана у Пироту шаље поруку да 16. марта бирамо „да ли ћемо имати владу коју ће предводити један храбар и млад човек који хоће да направи промене у Србији, или бирамо владу која ће бити купљена од стране тајкуна”, а Небојша Стефановић у недељу у геронтолошком дому на Вождовцу каже да једино Вучић може да обезбеди не само да ће пензија бити, већ да ће се налазити начини да се оне повећавају – „довођењем инвеститора који ће омогућити и стабилне финансије и напредак економије и сигурност за исплату пензија”.

Неки ће рећи да је овакво потенцирање лика и дела Александра Вучића неумерено, некоме може бити неукусно или комично, неко ће то разумети као потребу страначких „војника” да себи подигну цену држећи се за високи рејтинг свог лидера, али може бити и да је реч само о одређеној маркетиншкој стратегији. Светлана Логар из Ипсос стратеџик маркетинга објашњава да ефекти таквих иступа страначких функционера зависе од тога којој се циљној групи обраћају.

„За некога то може да буде контрапродуктивно, али за неки део грађана то може да буде управо оно што они воле и желе да чују, и што ојачава њихов позитиван став према странци и лидеру. Јер имате део бирачког тела који је веома склон јаком вођи, јаком лидеру”, каже она.

Да ли у СНС-у мисле да се превише позивају на Вучића и тиме иду наруку онима који га прозивају да је самодржац? А при том, сви остали функционери СНС-а и чланови некима могу да делују као обични послушници?

Професор др Милан Божић, члан Главног одбора СНС-а, најпре указује да амерички председник Барак Обама или немачка канцеларка Ангела Меркел добијају веома љутите приговоре ако се не појаве, па чак и ако се недовољно појављују у кампањи за неког свог сенатора или посланика.

„Тај политичар или политичарка се осећа остављеним, а и јавност исто мисли, а никада нисам чуо да Обаму или Меркелову неко назива диктаторима, а њихове политичаре послушницима. Дакле, било би у најмању руку блесаво да се напредњаци не ослањају на државника попут Вучића, који води нацију. Ти државници имају подршку народа и такво позивање је природно поистовећивање са својим лидером и својим народом. Примедбе да се напредњаци превише позивају на Вучића су, стога, комичне. Опозициони политичари, који их стављају, тиме признају да они немају на кога да се позову, на кога да се ослоне. То их брине, јер народ то препознаје”, истиче Божић.

Опозиција подругљиво бележи примере истицања напредњачког лидера у први план (кад министар правде Никола Селаковић указује да је акцију „Гром” иницирао управо Вучић, или кад Зоран Бабић брже-боље поднесе оставку на место председника Управног одбора Ватерполо савеза Србије, на коме се није задржао ни месец дана, пошто је Вучић рекао да политичари треба да се повуку из спорта). Примећено је да се афера са повишеним нивоом афлатоксина у млеку завршила тако што је тадашњи министар пољопривреде Горан Кнежевић, после састанка са Вучићем, изјавио: „Вучић ће се у понедељак обратити јавности и дати своје решење овог случаја.” Вучић је морао и да прискаче у помоћ када су радници у Прибоју данима блокирали пругу, решавао је и проблем малинара, умешао се и у случај мале Рее и слично.

Зашто то политички противник попут Ђиласа не би искористио за тврдњу да „Србија има само једног министра — Александра Вучића, а сви остали чланови владе су његови помоћници”? Многи који нису Вучићеви опоненти примећују да их све неодољиво подсећа на не тако давни виц о Борису Тадићу и маргарину...