Сарајево

И ове хефте пажњу јавности посебно привлаче догађаји у региону због тога што је „народ незадовољан“. То је клизав терен за сваку власт, премда не и оригиналан повод. Сваки револт има препознатљиве манире и тежи да се распламса. Демонстрације или њихова имитација обично се приказују као спонтане, неполитичке и прорадничке.

То се не односи само на минулих седам дана у БиХ. Бар три разлога дају повод да је Сарајево у жижи. То су годишњица одржавања зимских олимпијских игара 1984, пуцњи на престолонаследника Фрању Фердинанда од пре једног столећа и рат 1992. године.

Чуда се не дешавају и довољно је да Халид Бешлић или Ивица Дачић запевају само рефрен песме у којој се помиње име реке, а не града, а да сви знају о којем је то месту реч.

Последња деценија двадесетог столећа један је од разлога да се стално говори и пише о овом граду, а не само пева. Одавно то није онај град „рахатлука , хаира и лепоте“.

Историја има свој механизам и искуство које се огледа у савременом тренутку. Политичари понекад имају збуњујуће флертове, али није се случајно у Босну запутио изасланик из Турске, шеф дипломатије Давутоглу, а претходно вицепремијер у Влади Србије Вучић позвао српске прваке у Београд, и није случајно хрватски премијер Милановић одмах из Загреба отишао у Мостар. Огласила се и хрватска министрица Пусић, а долази Кетрин Ештон.

И сада је све ту, и СДА и СДС и ХДЗ и неки преживели играчи. Лагумџија, млади Изетбеговић и други који су били или остали у сенци. Још живе, а и записана су сећања на те тешке дане, протесте на Мариндвору, сукобе на Скендерији... одлазак Сарајлија и странаца, лет „кикаша“, гужве и пометње на аеродрому. Ситуација се тада погоршавала из дана у дан, упркос разговорима у Лисабону и Бриселу.

Миле Јовичић, бивши директор сарајевског аеродрома, био је сведок неких кључних догађаја у којима су учествовали Кутиљеро, лорд Карингтон и тројица националних лидера, Изетбеговић, Караџић, Бобан – и посебно пуковник Мекензи. Јовичић је напустио свој град. Са зебњом, уочи одласка у Канаду, да ће да га задеси судбина Рјепина из „Романа о Лондону“. У својој књизи из Торонта посведочио је о инстинктивном страху од снајпера, па не прилази прозорима. Можда су инстинктивно и сада многи тако реаговали.

С неверицом се постављало питање, с доласком хуманитарне помоћи, шта ако Босну одведу у рат? Следили су напади, детонације, конференције, пљачке... Није то само пуко бележење догађаја. Реминисценција је безброј, пре и после мировног споразума у Дејтону.

Није вероватно да се понове догађаји из 1992. Не дај боже. Неће ваљда... Не може... Било би то парадоксално. Звучи навијачки, претерано пристрасно, у одбрану мира али и у знак сећања на оне старе сарајевске нане које су слабашним гласом говориле: „Само да не буде рата...“

Звезде су сада другачије спојене у сазвежђа. Најгора визија се одбацује. Погрешне прогнозе као судбина не могу се занемарити. Многи бивши житељи града одрасли на Бембаши, помало унезверено осврћу се поводом најновијих збивања. Не само из пуке радозналости. Рат је као маљем ударио по глави генерацију која се разишла по Италији, Немачкој, Америци, Аустралији, свуда по свету. Са свих страна сада долазе упитне поруке, из Штутгарта зове Марко Мутић, а Паја, познат као творац сарајевског олимпијског „боба“, распитује се из Париза.

Када су Џојса питали да ли ће се можда вратити у Даблин, одговорио је: „Зар сам га икада напустио?“ Макар дубоко у себи, тако помисле и Сарајлије. Зато је посве нормално што ових дана упиру очи у мали екран, трагају на интернету за вестима са Миљацке. У природи им је да одмах одмахну руком, као да веле: „Ма, пусти. Ништа..“ Или да ћуте као у оном вицу о Муји. Питају га: „Шта радиш? Седиш и размишљаш?“ Он одговара: „Јок, само седим.“