Sarajevo

I ove hefte pažnju javnosti posebno privlače događaji u regionu zbog toga što je „narod nezadovoljan“. To je klizav teren za svaku vlast, premda ne i originalan povod. Svaki revolt ima prepoznatljive manire i teži da se rasplamsa. Demonstracije ili njihova imitacija obično se prikazuju kao spontane, nepolitičke i proradničke.

To se ne odnosi samo na minulih sedam dana u BiH. Bar tri razloga daju povod da je Sarajevo u žiži. To su godišnjica održavanja zimskih olimpijskih igara 1984, pucnji na prestolonaslednika Franju Ferdinanda od pre jednog stoleća i rat 1992. godine.

Čuda se ne dešavaju i dovoljno je da Halid Bešlić ili Ivica Dačić zapevaju samo refren pesme u kojoj se pominje ime reke, a ne grada, a da svi znaju o kojem je to mestu reč.

Poslednja decenija dvadesetog stoleća jedan je od razloga da se stalno govori i piše o ovom gradu, a ne samo peva. Odavno to nije onaj grad „rahatluka , haira i lepote“.

Istorija ima svoj mehanizam i iskustvo koje se ogleda u savremenom trenutku. Političari ponekad imaju zbunjujuće flertove, ali nije se slučajno u Bosnu zaputio izaslanik iz Turske, šef diplomatije Davutoglu, a prethodno vicepremijer u Vladi Srbije Vučić pozvao srpske prvake u Beograd, i nije slučajno hrvatski premijer Milanović odmah iz Zagreba otišao u Mostar. Oglasila se i hrvatska ministrica Pusić, a dolazi Ketrin Ešton.

I sada je sve tu, i SDA i SDS i HDZ i neki preživeli igrači. Lagumdžija, mladi Izetbegović i drugi koji su bili ili ostali u senci. Još žive, a i zapisana su sećanja na te teške dane, proteste na Marindvoru, sukobe na Skenderiji... odlazak Sarajlija i stranaca, let „kikaša“, gužve i pometnje na aerodromu. Situacija se tada pogoršavala iz dana u dan, uprkos razgovorima u Lisabonu i Briselu.

Mile Jovičić, bivši direktor sarajevskog aerodroma, bio je svedok nekih ključnih događaja u kojima su učestvovali Kutiljero, lord Karington i trojica nacionalnih lidera, Izetbegović, Karadžić, Boban – i posebno pukovnik Mekenzi. Jovičić je napustio svoj grad. Sa zebnjom, uoči odlaska u Kanadu, da će da ga zadesi sudbina Rjepina iz „Romana o Londonu“. U svojoj knjizi iz Toronta posvedočio je o instinktivnom strahu od snajpera, pa ne prilazi prozorima. Možda su instinktivno i sada mnogi tako reagovali.

S nevericom se postavljalo pitanje, s dolaskom humanitarne pomoći, šta ako Bosnu odvedu u rat? Sledili su napadi, detonacije, konferencije, pljačke... Nije to samo puko beleženje događaja. Reminiscencija je bezbroj, pre i posle mirovnog sporazuma u Dejtonu.

Nije verovatno da se ponove događaji iz 1992. Ne daj bože. Neće valjda... Ne može... Bilo bi to paradoksalno. Zvuči navijački, preterano pristrasno, u odbranu mira ali i u znak sećanja na one stare sarajevske nane koje su slabašnim glasom govorile: „Samo da ne bude rata...“

Zvezde su sada drugačije spojene u sazvežđa. Najgora vizija se odbacuje. Pogrešne prognoze kao sudbina ne mogu se zanemariti. Mnogi bivši žitelji grada odrasli na Bembaši, pomalo unezvereno osvrću se povodom najnovijih zbivanja. Ne samo iz puke radoznalosti. Rat je kao maljem udario po glavi generaciju koja se razišla po Italiji, Nemačkoj, Americi, Australiji, svuda po svetu. Sa svih strana sada dolaze upitne poruke, iz Štutgarta zove Marko Mutić, a Paja, poznat kao tvorac sarajevskog olimpijskog „boba“, raspituje se iz Pariza.

Kada su Džojsa pitali da li će se možda vratiti u Dablin, odgovorio je: „Zar sam ga ikada napustio?“ Makar duboko u sebi, tako pomisle i Sarajlije. Zato je posve normalno što ovih dana upiru oči u mali ekran, tragaju na internetu za vestima sa Miljacke. U prirodi im je da odmah odmahnu rukom, kao da vele: „Ma, pusti. Ništa..“ Ili da ćute kao u onom vicu o Muji. Pitaju ga: „Šta radiš? Sediš i razmišljaš?“ On odgovara: „Jok, samo sedim.“