Зимске игре поред мора

Славна руска тенисерка Марија Јурјевна Шарапова зрачи од радости. На 22. зимским олимпијским играма ради као телевизијски новинар и готово сваку прилику користи да се похвали како више неће морати у Америци, где се преселила, да објашњава где је и шта је Сочи.

Она је у овом граду одрасла, а овде јој живи бака по мајци. Ту су јој и другови из детињства, ту је као тенисерка први пут наговестила своје велике могућности.

Захваљујући „белој олимпијади” Сочи не мора више на својој визиткарти да подвлачи да је ту детињство провела Шарапова или да је у њему рођен Јевгениј Александрович Кафељников, прва руска тениска звезда која је засјала у сазвежђу највећих светских асова. Сада је Сочи сам по себи познат широм света.

А основан је 1838. као војно насеље. На значају је почео да добија када је 1891. од Новоросијска до Сухумија, дуж црноморске обале, изграђен друм назван – Гладни!

Тај пут је пролазио кроз Сочи, па је он постао окружни центар у Црноморској губернији основаној 1896. Најмањој од свих у царској Русији (7.348 квадратних метара).

Две године касније је одређена судбина Сочија, пошто је тај крај изгубио војни значај. У Петрограду, тадашњој престоници Русије, основана је специјална комисија за проучавање лековитих фактора на црноморској обали. На Првом сверуском конгресу о климатологији, хидрологији и балнеологији, одржаном те 1898, она је поднела извештај у коме је истакла да је Сочи с околином, захваљујући јединственим природним условима, идеално место за лечење и одмор.

То је била најбоља могућа реклама у то време. Богаташи су одмах почели да купују земљу поред Гладног друма и да на својим имањима граде виле.

Историја туризма је овде почела 1902. када су у Мацести откривени минерални извори. У то време је требало три сата да се шинобусом у то село стигне из Сочија, али је настала Кавкаска ривијера.

Та руска Азурна обала је привукла чак и царску породицу, па су почели да ничу летњиковци. У срцу Сочија, на обали мора, 1909. су саграђена два троспратна хотела под заједничким називом „Кавкаска ривијера” са својим плажама, лечилиштима, ресторанима и – спортским теренима.

Таква клијентела је подигла углед Сочију и он је 31. јула 1917. добио статус града. Али, ускоро је избила Октобарска револуција, после које је уследио грађански рат.

Он је званично завршен у – Сочију. Тачка на братоубилачки рат је стављена овде, 2. маја 1920, када је безусловну капитулацију потписала белогардејска војска Антона Дењикина, који је претходног месеца из Новоросијска заувек напустио Русију.

Шездесет хиљада његових војника је разоружано код села Кудепсте. На тај догађај подсећа споменик поред друма.

По завршетку грађанског рата национализоване виле, летњиковци и пансионати су претворени у одмаралишта. У првој послератној сезони (1921) у Сочију и околини на одмор је дошло око 4.000 гостију (уочи Првог светског рата их је било око 18.000).

Нова власт је, бар што се тиче туризма, кренула истим путем као и она коју је срушила. Први генерални план обнове Сочија почео је 1933. од – Мацесте. Уложено је милијарду ондашњих рубаља и упоредо с изградњом индустријских гиганата у другим деловима СССР-а, овде су ницала одмаралишта, хотели, лечилишта, бање... Држава је толико улагала да је Сочи ушао међу Свесавезна ударна градилишта. Ниједна држава до тада није толико улагала у оно што бисмо данас назвали туризам.

За тај посао су ангажовани најбољих архитекти које је совјетска држава имала. Садашњи Курортни проспект је изграђен 1936. и звао се Стаљинов. То довољно казује какав је био и колико је значио када је добио име по совјетском вођи. До тада је главна саобраћајница Сочија била уска улица, која га је везивала са друмом Новоросијск–Сухуми. Упоредо са Стаљиновим проспектом (булеваром) подигнути су и вијадукти који су се уклопили у планински пејзаж града. Те године је отворен и научноистраживачки институт балнеологије „Стаљин”. Колико је то био значајан подухват сведочи и то што га је пројектовао академик Алексеј Викторович Шчусев, чије је дело и Лењинов маузолеј на Црвеном тргу у Москви.

Овде је, већ тешко болестан, Николај Алексејевич Островски написао роман „Како се калио челик”. На великог писца и његово дело подсећа Музеј Островског.

Од 1934. до 1939. отворено је 19 лечилишта и пансионата, изграђено је много комуналних објеката, паркова и тргова, а украс града је постао кеј с вењацима и степеништем које води ка мору

Из тог доба су споменици архитектуре Зимски театар (крај њега је Летњи у староримском стилу), Сочински уметнички музеј и санаторијум „Орџоникидзе” у самом Сочију, а у његовој околини осматрачница висока 30 метара на планини Ахун, Ривијерски мост, Верешчагински и Мацетински вијадукт.

Застој је настао када је избио Други светски рат. У Великом отаџбинском рату, како совјетска и руска историја зову одбрану земље од Хитлерове Немачке, Сочи је претворен у град-болницу. Процењује се да се око пола милиона рањених црвеноармејаца одавде вратило у бој. На то јуначко доба подсећа спомен-плоча на пошти, у самом центру града, постављена на 35-годишњицу победе када је град одликован Орденом отаџбинског рата Iстепена.

Оно што је рат прекинуо настављено је педесетих година у истом стилу – неокласицизму. Из тог доба су и зграде лучке управе и главне железничке станице, које су и дан-данас понос Сочија због своје оригиналности.

Стаљин је долазио у Сочи на одмор и опоравак. Његова дача је саграђена 1937. на пет километара од центра Сочија (12 км од данашњег аеродрома у Адлеру), на надморској висини од 50 метара, у садашњем природном националном парку који се простире на 50 хектара.

Данас је тамо музеј „Стаљинова дача” с првобитним намештајем.

Стаљин је долазио да предахне тамо где је и цар долазио, али његови наследници су, изгледа, и ту хтели да раскрсте с њим. Хрушчовљево омиљено летовалиште на Црном мору је била Пицунда (Грузија), а Брежњевљево Јалта (Украјина).  

Садашњи председник Русије има летњу резиденцију код Сочија. Она се зове Бочаров поток. Подигнута је на „плацу” од 40 хектара још 1934. Обновљена је 1955, а од 1960. је била резервна резиденција совјетских вођа у коју су углавном смештани њихови гости из иностранства. Између осталих и Тито.

После распада Совјетског Савеза Сочи је постао „јужна престоница” Русије. Он се спојио с околним местима и такозвани Велики Сочи се протеже на 134 км дуж црноморске обале.

У центру града су џиновски платани које су 1913. засадили гимназијалци у част 300-годишњице царевања Романових и 75-годишњице града. Сам Сочи се у говору дели на горњи и доњи.

У горњем је белокамени Храм Светог архангела Михаила, подигнут осамдесетих година 19. века. Посвећен је духовном покровитељу руске војске и њеном тада стварном команданту великом кнезу Михаилу, намеснику цара Александра IIна Кавказу. Овај храм је био активан све време совјетске власти.

У његовој близини је Сочински светионик, подигнут 1890. Подигнут је парама Руског друштва за бродарство и трговину.

Из порте се види највиша тачка града – Батарејка, где је крајем XIX века био положај артиљеријске батерије. На њему је кућа из 1887. покривена специјалном ћерамидом из Марсеља. Касније су и други кренули тим путем, јер је потражња премашивала оно што је овдашња производња, и то не само грађевинска, могла да понуди.

У горњем делу града је и земља чији је власник био Феликс Фјодорович Јусупов, један од најбогатијих Руса. После убиства царевог и царичиног миљеника Распућина 1916. он је побегао из Русије. У његовој вили је сада градски клуб младих туриста.

Поред имања Јусупова се простире Приморски булевар, изграђен 1900. парама министра земљорадње и државне имовине Јермолова. Ту је 27. маја 1912. отворена библиотека „Пушкин”, а новац је дала прогресивна јавност града.

Хотели су почели да нићу на прагу 20. века. Најотменији су били „Гранд”, „Марсељ”, и „Белви” са по 45 соба. На јужној страни тадашњег Сочија сада је ботаничка башта „Дендрариј”, која сада има око две и по хиљаде ретких суптропских биљака из разних земаља света. Ради бољег разгледања у њему је 1979. постављена – жичара. Основао га је 1892. издавач и публициста Худеков, који је у горњем делу поставио оригиналне скулптуре из Петрограда. Направио је и вењак у арапском стилу, а ниже рибњак.

У данашњем санаторијуму „Фрунзе” је вила у којој је имао концерте оперски певач Фјодор Иванович Шаљапин.

На северној страни, преко реке Сочи по којој је и град добио име, на имању почасног грађанин Москве Хлудова, 1896. је саграђена једноспратна кућа, где је касније направљен парк Ривијера. Он сада заузима 16 хектара и има око 200 различитих врста биљака.

После Мацесте, по чијим се минералним изворима овај крај и прочуо, слични су откривени и у Лазаревском, Хости, Адлеру, Красној Пољани, па су и они почели да се развију по угледу на Сочи. Познати руски дендролог је 1912. у Адлеру отворио Парк јужних култура, који и дан-данас постоји. У његовом комшилуку је Олимпијски парк, саграђен за ове зимске олимпијске игре. Тако су симболично спојени онај стари Сочи, с почетка прошлог века, који је почео да мами туристе, и овај садашњи Сочи који би требало да постане светски туристички центар, јер је поводом „беле олимпијаде” у њега уложено на десетине милијарди рубаља да би све оно што је саграђено било урађено по најсавременијој технологији, од најсавременијих материјала и по најсавременијим захтевима.