Да ли је у Србији могућ босански сценарио

Да ли су босанско пролеће и ледена револуција у Украјини изазвани социјалним незадовољством? Да ли су незапосленост, гладовање, безнађе... довољни за побуну или је политика та искра која покреће масе, а онда се ватра бунта шири као грип? Коначно, да ли је босански сценарио могућ у Србији?

Транспаренси инетернешенел оценио је Украјину као најкорумпиранију земљу у Европи, с великом инфлацијом, незапосленошћу и сиромаштвом, али разлику између два табора неки аналитичари не виде у идеологији већ у језичко-етничкој разлици. За Федерацију у којој пљуште оставке функционера аналитичари кажу да су социјални протести оправдани јер има пола милиона незапослених, али да је проблем политика, јер позадину виде у покушају да се радничким бунтом сруши Дејтонски устав.

Александар Вучић изјавио је да ће Србија свим средствима подржати стабилност региона и РС јер је то за њу од пресудног значаја. Он не очекује да се протести прошире на Србију. Али Млађан Динкић мисли другачије, јер „народ веома тешко живи и никада се не зна када може да се упали варница. Без обзира на то колико ће која партија на овим изборима добити мандата, ако не буде имала способне људе који могу да направе озбиљне промене у економији и побољшају животни стандард људи, босански сценарио могућ је и у Србији.”

Срећко Михаиловић, социолог из Центра за развој синдикализма, каже да нико у Србији није озбиљније истраживао шта људе доведе до бунта. Он каже и да имамо невероватну потребу да се дистанцирамо од политике. „Наш однос према политици је чудан и помало уврнут. У Украјини траже да се смене лопови и то је доминантно политички протест, а њих изазива лоша социјална ситуација. Што се Босне тиче, нису сви у истој економској ситуацији, у РС је нешто боље него у Федерацији. Када се тако лоше живи, онда је лакше спречити протесте него их политички обојити. Али није ствар у хлебу, Федерација је таква јер је протекторат. Протести ће слабити ако се усмере ка Дејтону. Протести су слични с онима у свету, нису имали организацију, али она може да се јави током протеста. Ако се не јави, протести краће трају.

„Нису паре увек покретач протеста. Протести против бившег министра Саше Радуловића су били материјалне природе, у Украјини су политички. Двострука мотивација појачава протесте и може да доведе и до поделе земље. Протести у Босни већ слабе с јачањем политичке боје, сукоби се каналишу. Неко почетно јединство нестаје а занимљиво је понашање Европе и Русије.” Михаиловић каже да каписла може да се упали од било чега, од недоласка аутобуса, када се ствари сведу на повод. „Узроци су много јаки. Наравно да нереди могу да се пренесу код нас, али избори су вентил, неутрализација и пацификација”, каже Михаиловић.

Милан Николић, социолог, каже да су различите ситуације довеле до „арапског пролећа”, побуне у Украјини или Босни. „Лењин је рекао да, када власт не може да влада на стари начин а грађани не прихватају да влада на стари начин, дође до побуне. Народ хоће да се нешто мења, макар и нагоре. У Федерацији БиХ влада највеће незадовољство. Они су свој имиџ градили као жртве и очекују да нешто добију. Иако се тамо слила огромна међународна помоћ, део је стигао до богатијих а део завршио у разним међународним организацијама.

Народ је остао незадовољан, а у протесте су се убациле многе групе. У бошњачком делу БиХ сматрају да су били жртве у рату а да су сада жртве тајкуна.” Николић каже да је и у Србији тешка економска ситуација, да ће ова и наредна година бити тешке, и да ћемо у ЕУ ући две хиљаде двадесет и неке године. Зато је потребна партија социјалдемократске оријентације, за шта се, према истраживањима, опредељује од 60 до 90 одсто грађана у Србији.

Жарко Требјешанин, психолог, каже да је тешко дати одговор на питање шта је каписла за бунт, јер је тешко предвидети понашање људи. „Може само да се претпостави, јер то није физика. Ни социолози нису предвидели да ће бити ратова и кризе. Људско понашање је сложено, а поготово толиког броја људи. За „арапско пролеће” испоставило се да није било баш толико спонтано и да је бунт контролисан из иностранства. У Босни се не види да је било подстицаја са стране. Код нас је било великих протеста 1996/7. године, а сада су људи апатични иако испод тога кључа незадовољство, што може да се претвори у бујицу незадовољства. Када су тешкоће велике и искрица запали бунт. „Арапско пролеће” преносило се као ватра, није немогуће да се нереди из Босне пренесу и овде јер људи гледају те слике и могу да се индентификују.”