Прошлост пуна лажи

Представа „Неопланта” је настала према истоименом роману Ласла Вегела који исписује субјективне, интимне, лабилно увезане и (ауто)иронијом натопљене рефлексије истргнуте из сложене историје Новог Сада (драматург Ката Ђармати). Редитељ Андраш Урбан веродостојно је пренео расни литерарни вегеловски свет на сцену, пропуштен кроз урбановскистрој офанзивног разоткривања гомиле наопакости у друштвено-политичким односима прошлости, садашњости и будућности Новог Сада.

Пред гледаоцима се у експлозивном набоју излиставају призори из турбулентне историје града којем је 1748. године Марија Терезија доделила име Неопланта, утврђујући његов (декларативан) космополитизам, утемељење у слободи и толеранцији. На сцени пратимо полемички постављен низ историјских догађаја који означавају демаркационе моменте у безочним борбама за власт, уз неминовност њиховог дубинског преиспитивања, пажљиве анализе одговорности и кривице свих учесника. Критички се излиставају сценски убојите рефлексије о Новосадској рацији јануара 1942. године, када су мађарски фашисти са Миклошем Хортијем на челу побили преко 3.000 цивила, Јевреја, Рома и Срба, затим о доласку комунизма и Титовог апсолутизма. Следи и исписивање одраза деведесетих година, распада Југославије и новог заразног буђења српског национализма, до економске и идејне несигурности садашњих времена, рашчеречености између избора уточишта национализма и европских интеграција, где су обе опције изливене у сумњама.

Фрагментарно се на сцени представља циркуларна историја освајања и ослобађања Новог Сада, унакрсни удари лажи и празних обећања освајача, обликовани агресивним сценским језиком, али и зачињени препознатљивим Урбановим визуелно и симболички изазовним решењима (на пример, сликовита сцена разбијање леда која представља поменути фашистички злочин из 1942. када су жртве потопљене под залеђену површину Дунава). У представи је изузетно важан конфликт између идеализоване слике Новог Сада, као обећане земље, митског простора који се размеће идиличним богатством мултикултуралности, и суштинске стварности те мултикултуралности, изникле на масовним гробницама. Та напета диспропорција се врло ефектно представља у неколико сцена – на пример у сцени која почиње агресивним псеудотуристичким промовисањем богате мултикултуралности града, грлатим говором глумице који постепено гута какофонија заглушујуће техно музике и екстаза општег разврата. То ће кулминирати у језивом физичком насиљу, суровом, болном лемању три велике човеколике лутке, у некаквом ритуалном трансу насилника (композитор Атила Антал).

Појединачних ликова, индивидуалних гласова у овој представи скоро да нема, глумци и глумице Емина Елор, Агота Силађи, Габријела Црнковић, Силвија Крижан, Агота Ференц, Золтан Ширмер, Данијел Хуста, Габор Понго, Иштван Кереши, Арпад Месарош и Атила Немет, делови су једног колективног, милитаризованог тела. Они играју снажно, војнички дисциплиновано, одлучно, грчећи се у вихорима историје насиља, континуитета распиривања мржње према мањинама. А на крају представе долази до директног, документаристичког продора савремености – историја набујалих дискриминација доводи се у наше време преиспитивања положаја мањинских група у Србији, односа према већинској култури, као и бурних амбиваленција према придруживању Европској унији.

Публика збијено седи на посебно подигнутим трибинама, у дубини позорнице, а читава радња се одвија испред црвене завесе, или иза, ако се посматра из уобичајеног угла. Тај избор ће добити посебан смисао на крају представе, када се крвавоцрвена завеса отвори, после завршног, хипнотичког говора глумице Силвије Крижан, у улози краљице Марије Терезије/Европе која идеалистички (иронично) проповеда о чарима мултикултуралности (индикативно је обучена у хаљину од новчаница евра – костимограф Марина Сремац). Подизање завесе открива простор празног гледалишта који болно зјапи својом напуштеношћу, идејно врло инспиративном. Та празнина сугерише значење нестанка Мађара из Војводине, о чему се претходно дискутује, али истовремено има и универзалнији, филозофски, антрополошки смисао, вегеловску ознаку живота на ничијој земљи, простора неприпадања, бездомности.