Četvrtak, 06.10.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Prošlost puna laži

Из представе „Неопланта”

Predstava „Neoplanta” je nastala prema istoimenom romanu Lasla Vegela koji ispisuje subjektivne, intimne, labilno uvezane i (auto)ironijom natopljene refleksije istrgnute iz složene istorije Novog Sada (dramaturg Kata Đarmati). Reditelj Andraš Urban verodostojno je preneo rasni literarni vegelovski svet na scenu, propušten kroz urbanovskistroj ofanzivnog razotkrivanja gomile naopakosti u društveno-političkim odnosima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Novog Sada.

Pred gledaocima se u eksplozivnom naboju izlistavaju prizori iz turbulentne istorije grada kojem je 1748. godine Marija Terezija dodelila ime Neoplanta, utvrđujući njegov (deklarativan) kosmopolitizam, utemeljenje u slobodi i toleranciji. Na sceni pratimo polemički postavljen niz istorijskih događaja koji označavaju demarkacione momente u bezočnim borbama za vlast, uz neminovnost njihovog dubinskog preispitivanja, pažljive analize odgovornosti i krivice svih učesnika. Kritički se izlistavaju scenski ubojite refleksije o Novosadskoj raciji januara 1942. godine, kada su mađarski fašisti sa Miklošem Hortijem na čelu pobili preko 3.000 civila, Jevreja, Roma i Srba, zatim o dolasku komunizma i Titovog apsolutizma. Sledi i ispisivanje odraza devedesetih godina, raspada Jugoslavije i novog zaraznog buđenja srpskog nacionalizma, do ekonomske i idejne nesigurnosti sadašnjih vremena, raščerečenosti između izbora utočišta nacionalizma i evropskih integracija, gde su obe opcije izlivene u sumnjama.

Fragmentarno se na sceni predstavlja cirkularna istorija osvajanja i oslobađanja Novog Sada, unakrsni udari laži i praznih obećanja osvajača, oblikovani agresivnim scenskim jezikom, ali i začinjeni prepoznatljivim Urbanovim vizuelno i simbolički izazovnim rešenjima (na primer, slikovita scena razbijanje leda koja predstavlja pomenuti fašistički zločin iz 1942. kada su žrtve potopljene pod zaleđenu površinu Dunava). U predstavi je izuzetno važan konflikt između idealizovane slike Novog Sada, kao obećane zemlje, mitskog prostora koji se razmeće idiličnim bogatstvom multikulturalnosti, i suštinske stvarnosti te multikulturalnosti, iznikle na masovnim grobnicama. Ta napeta disproporcija se vrlo efektno predstavlja u nekoliko scena – na primer u sceni koja počinje agresivnim pseudoturističkim promovisanjem bogate multikulturalnosti grada, grlatim govorom glumice koji postepeno guta kakofonija zaglušujuće tehno muzike i ekstaza opšteg razvrata. To će kulminirati u jezivom fizičkom nasilju, surovom, bolnom lemanju tri velike čovekolike lutke, u nekakvom ritualnom transu nasilnika (kompozitor Atila Antal).

Pojedinačnih likova, individualnih glasova u ovoj predstavi skoro da nema, glumci i glumice Emina Elor, Agota Silađi, Gabrijela Crnković, Silvija Križan, Agota Ferenc, Zoltan Širmer, Danijel Husta, Gabor Pongo, Ištvan Kereši, Arpad Mesaroš i Atila Nemet, delovi su jednog kolektivnog, militarizovanog tela. Oni igraju snažno, vojnički disciplinovano, odlučno, grčeći se u vihorima istorije nasilja, kontinuiteta raspirivanja mržnje prema manjinama. A na kraju predstave dolazi do direktnog, dokumentarističkog prodora savremenosti – istorija nabujalih diskriminacija dovodi se u naše vreme preispitivanja položaja manjinskih grupa u Srbiji, odnosa prema većinskoj kulturi, kao i burnih ambivalencija prema pridruživanju Evropskoj uniji.

Publika zbijeno sedi na posebno podignutim tribinama, u dubini pozornice, a čitava radnja se odvija ispred crvene zavese, ili iza, ako se posmatra iz uobičajenog ugla. Taj izbor će dobiti poseban smisao na kraju predstave, kada se krvavocrvena zavesa otvori, posle završnog, hipnotičkog govora glumice Silvije Križan, u ulozi kraljice Marije Terezije/Evrope koja idealistički (ironično) propoveda o čarima multikulturalnosti (indikativno je obučena u haljinu od novčanica evra – kostimograf Marina Sremac). Podizanje zavese otkriva prostor praznog gledališta koji bolno zjapi svojom napuštenošću, idejno vrlo inspirativnom. Ta praznina sugeriše značenje nestanka Mađara iz Vojvodine, o čemu se prethodno diskutuje, ali istovremeno ima i univerzalniji, filozofski, antropološki smisao, vegelovsku oznaku života na ničijoj zemlji, prostora nepripadanja, bezdomnosti. 

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.