Осврт на минуле дане

Интервју
Гојко Божовић, песник, књижевни критичар, оснивач и главни уредник нове издавачке куће "Архипелаг" недавно је објавио и пету поетску књигу "Елементи", у издању "Повеље" из Краљева. Добитник је неколико песничких награда, међу којима су и "Матићев шал" и "Брана Цветковић". Аутор је и песничких књига "Подземни биоскоп", "Душа звери", "Песме о стварима" и "Архипелаг", књиге есеја "Поезија у времену. О српској поезији друге половине 20. века", као и "Антологије новије српске поезије" и антологије на енглеском "Places We Love – An Anthology Contemporary Serbian Poetry".
Божовић jе члан Управног одбора Српског ПЕН центра, есејистa, приређивач, антологичар. Међутим, не говори тако често о ономе што ствара…

Много радите, а поезију објављујете одмерено, дуго припремајући збирке. Шта је томе разлог?

Нисам сигуран да много радим, мада Вам хвала што тако мислите. Ја, међутим, мислим да се код нас ради јако мало, па свако ко показује трагове живота делује као хиперактиван. Сви други послови које радим, а сви су везани за књижевност, видљивији су од поезије. Између моје последње три књиге песама временски размак је отприлике по шест година. То је ритам са којим сам постигао унутарње сагласје. То није време које ми је неопходно да бих написао књигу песама, али јесте време које ми је довољно да на миру изнова читам песме, да их проверавам и преиспитујем, да их мењам и да од њих, привремено или трајно, одустајем. Лакше је читати туђе него своје рукописе, јер имамо више сигурности да знамо шта смо прочитали. Да бих сопствене песме читао помало као туђе, као да су већ објављене, потребно је време које даје коначан облик свему, и првобитним намерама и објављеним песмама, захваљујући чему књиге песама нису само прост збир написаних стихова него целине са јасним развојем, темпом и завршницом.

Ваша пета поетска књига носи назив "Елементи". Да ли је то тежња ка идејним "суштинама" времена, простора, језика?

Све што је елементарно делује и као заборављено. То је зато што је наша цивилизација постала забављачка, подложна пролазним разлозима и заносима, удаљена од скоро свега што захтева озбиљност и промишљеност, трезвеност и солидарност. У таквим приликама елементи не делују као мале суштине људског живота, већ врло често као заборављени фрагменти неке давно испричане приче.

Ваша нова издавачка кућа носи име једне од Ваших збирки поезије – "Архипелаг". Каква је то симболика?

После десет година рада у издавачкој кући "Стубови културе" (1997–2007) на месту главног уредника, основао сам издавачку кућу "Архипелаг". Био ми је потребан нови изазов у послу, и нашао сам га у "Архипелагу", кући која ће објављивати књиге врхунске савремене књижевности, историографије, политичке теорије и економије. Најузбудљивија машта и најбоље знање, то је оно што ме интересује и као читаоца, и као издавача. До почетка октобра 2007. објавићу у "Архипелагу" 15 нових књига. Прва књига је већ објављена, то је капитални "Речник страха" др Љубомира Ерића. Трудићу се, заједно са мојим сарадницима, да се према свакој књизи у издању "Архипелага" односим као да је острво, свет за себе, а да све оне заједно буду део истог архипелага, препознатљиве целине.

Као издавач, али и као песник, реците нам које би било најбоље решење за побољшање положаја књиге? Шта је по том питању већ предузео Српски ПЕН центар?

Најбоље би било да наша политичка елита препозна стварни значај културе за опстанак и развој једног друштва. У том случају буџет за културу се не би, као данас, приближио нивоу статистичке грешке у односу на укупан државни буџет. Култура је најтрајнији капитал и најисплативија инвестиција. Али трајно и дугорочно већ неко време нису на цени, мада од тога када ће њихове акције скочити зависи много тога и у политици и у економији. Потребно је хитно дефинисати културну политику земље, засновану на њеним неодложним и дугорочним потребама, на њеним специфичностима и најбољим европским искуствима. Из културне политике би потом проистекле културне институције којих у овом тренутку немамо, по чему смо ретка земља у европским размерама. Такве институције су Национални савет за културу, Национални центар за књигу, Национални фонд за капиталне пројекте у издаваштву, Преводилачка кућа, Национални фонд за превођење српске књижевности, мрежа српских културних центара у великим европским и светским центрима. Српски ПЕН центар представља живу везу српске књижевности и културе са највиталнијим изразима савремене светске књижевности и културе и један је од најважнијих промотора српске књижевности у свету, објављујући антологије српске књижевности на енглеском језику, организујући врло значајне регионалне конференције, награђујући и подстичући, као једина домаћа институција, стране преводиоце српске литературе, покрећући и водећи пројекат "Београд – град књиге". Српски ПЕН центар је више пута указивао на нужне правце дефинисања културне политике, спреман је да предочи и понуди своја искуства, али не може да одмени државу у њеним обавезама према савременој српској култури.

-----------------------------------------------------------

Антологије су потребне

Са којом идејом сте приредили "Антологију новије српске поезије"?

"Антологија новије српске поезије" настала је са намером да се провери ново песничко искуство српског језика, оно које је обликовано током последње деценије 20. века. Антологије су, поготову, потребне у временима када се поезија више пише него што се чита и у временима када је поезија потиснута са јавне сцене. У деведесетим годинама, упоредо са бруталном објавом историје, указао се читав низ веома важних песничких гласова, а ја сам у "Антологији новије српске поезије" хтео да представим те гласове очишћене од шумова историје и друштвеног живота. Ова антологија показује нове разлоге због којих је важно читати савремену српску поезију.