Банке доскочиле гувернеру НБС

У правој партији покера око висине камате на дозвољени минус, који последњих дана јавно играју Јоргованка Табаковић, гувернер НБС и пословне банке, сви су изгледи да паре неће добити – клијенти. Јер, банке цену овог задужења неће да смање. А и што би када их и сам закон који је држава донела – штити од „једностраних” потеза. Неко би рекао да су банке чак и у благој предности.

На прозивке гувернера, које су на ову тему учестале последњих месеци пословне банке су, према тумачењу саме НБС, одговориле да су спремне на тако нешто, али да их, авај, у томе спречава актуелни Закон о заштити корисника финансијских услуга. Управо онај пропис који им је онемогућио да по својој вољи или тумачењу своје пословне политике самовољно подижу камату.

У случају минуса реч је о својеврсном уговору о позајмици новца чије одредбе, па тако и висина камате, не могу једнострано да се мењају без сагласности уговорних страна. За промену је, подразумева се, потребан нови или бар анекс уговора за шта је потребно да клијент дође у банку. У пракси то би значило да најмање 250.000 корисника дозвољеног минуса од око милион власника текућих рачуна мора да дође у банку.

Зар је то немогућа мисија? Чини се да јесте. Да ствар буде још чуднија са тим је сагласна и централна банка. Њени званичници су изјавили „да се испитују законске могућности како би НБС дала неку врсту тумачења прописа, у циљу максималног поједностављења те процедуре”. Зашто би, с правне стране, било прихватљиво тумачење НБС само када се ради о снижењу камата, али не и кад се ради о „кориговању навише”?

Камата на дозвољени минус код нас у просеку је 2,79 одсто месечно, односно 33,5 одсто годишње.

Љубодраг Савић са Економског факултета у Београду каже да су камате на дозвољени минус код нас непристојно високе, а да су корисници принуђени да га узимају, јер је то средство преживљавања. Другу алтернативу немају. То што гувернер НБС позива, готово моли банке да смање цену овог задужења готово да је на ниво пријатељског геста у коме се каже да је то у интересу и клијената и самих банака. У тржишној привреди, каква је наша, банке аутономно одређују цену својих услуга, а на клијентима је да то прихвате или не.

– Иза тврдњи да банке, због Закона о заштити корисника финансијских услуга, не могу једнострано, без сагласности корисника клијента, да мењају такву одредбу уговора, крије се њихова неспремност да камату стварно смање. Проблем је што никаква тржишна принуда не постоји да оне и смање цену дозвољеног минуса. Пре ћете воду исцедити из суве дреновине него што ће се банкари одрећи ове своје златне коке – каже наш саговорник.

Савић додаје да никаква позивања на ниску инфлацију немају везе с висином камате на дозвољени минус. Банке се суочавају са великим процентом ненаплативих зајмова предузећа што надокнађују зарадом на каматама на дозвољени минус. Њима је свеједно на чему зарађују. Важно је да су оствариле профит. При том, банкари знају да се економска ситуација у Србији неће мењати и да ће удео лоших зајмова само да расте. Они по основу активираних хипотека добијају куће, фабрике, пословни простор, али то у кризи нема никакву вредност. Пословног простора у Србији има вишка, а његови власници су принуђени да га издају само по цени да закупац плати режије што значи да њима не да ништа, већ да само смање губитак. Када се анализира структура банкарске зараде види се да баш расте удео од ових „прокажених” камата, а да се смањује део од редовних.

– Банкари се ваде да је цена дозвољеног минуса висока, јер носи високи ризик. За њега банкари не траже обезбеђење, већ су им гарант будућа примања клијента, а постоји ризик да он остане без посла. То је само теоријски тачно, али не и практично. Јер, та позајмица није одобрена на неограничен рок, већ дужник мора да је обнавља сваке године – каже Савић.

По њему, банкари се високих камата на дозвољени минус неће одрећи уколико не добију нешто од државе за узврат. Било би интересантно да ли би држава као већински власник неких домаћих банака утицала на њихову управу да смање камате на дозвољени минус. Грађани би похрлили у ту банку што би друге навело да се пресаберу. Сад, иако послује 29 банака, нема те конкуренције и међу банкарима постоји прећутни договор испод ког нивоа камате се не иде.

– Без праве конкуренције позивање гувернера НБС да банке снизе камате је само политичка, предизборна прича, јер она нема законске могућности да на то утиче. Законска обавеза НБС је да контролише рад банака, а сад смо сведоци да је у стечај отишла и четврта банка која је у пропаст повукла и клијенте чије губитке мора да санира држава – каже Љубодраг Савић.

Јована Рабреновић