Две термоцентрале недељно

Кина је већ ове године, знатно брже него што се очекивало, претекла САД по количини емитованог угљен-диоксида, главног узрочника све интензивнијег климатског отопљавања планете и загађења животне средине.

Према налазима Холандске агенције за животну средину, Кина је прошле године произвела и одаслала у атмосферу 6,2 милиона тона угљен-диоксида, а САД 5,8 милиона тона. Истина, кад се има у виду многољудност земље, један Кинез утиче четири пута мање на глобално отопљавање или на загађење планетарне животне средине него један Американац. Али је чињеница да је буран економски узлет одредио Кини и нешто што није желела: да знатно пре претекне Америку по количини емитованих штетних гасова него по бруто националном продукту.

Кина је прихватила налазе холандске агенције. За разлику од Америке, она је прихватила и обавезе да се бори против глобалног отопљавања и загађења животне средине који проистичу из Протокола из Кјота. Званично је саопштила да сматра себе одговорном за садашње стање, али и "озбиљним играчем" у борби да се оно промени. Сугерише, ипак, да се интереси земаља у развоју – да понесу мањи терет од богатијег света – узму у обзир "кад међународна заједница буде правила нове планове".

У потрази за главним разлозима због којих на Кину отпада више од једне петине (22 одсто) светске емисије угљен-диоксида, холандски истраживачи су установили да кинеска привреда, иако је трећа у свету по увозу нафте, и даље као главни енергент за свој развој користи угаљ (70 одсто). Угаљ је највеће рудно богатство Кине. Није особито квалитетан (зато и загађује околину више него друга горива), али су његове резерве огромне: преко милијарду тона.

Отопљени глечери Хималаја

Иако је недавно открила велике резерве нафте у Бохајском заливу и Синђијангу, а већ дуже време трага за алтернативним енергентима – па, поред осталог, планира да до 2020. године изгради још четрдесетак нуклеарки и да у 16 рудника из угљених шкриљаца вади нафту – Кина ће само ове године изградити преко 550 термоцентрала за добијање електричне енергије. То практично значи да у Кини сваке недеље "никну" по две термоцентрале!

О еколошкој ситуацији у Кини објављени су ових дана и резултати истраживања Светске банке и Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), која су рађена на молбу кинеске владе. Из њих недвосмислено произлази да је еколошка цена бурног привредног развоја Кине веома висока и да ће бити све већа, као и да ће Кинезе, можда и више од развијеног индустријског света, погодити и глобално климатско отопљавање и загађење околине.

Глечери на Хималајима се топе, пустиња је дошла надомак градова у северозападним деловима земље, реке пресушују. У Линфену, у провинцији Шанси, од дима 168 ливница и 150 високих пећи чак су и кипови позлаћеног Буде у храмовима поцрнели. Две трећине од 595 испитаних градова нема здрав ваздух. Тровање градова већ сада стаје Кину 63 милијарде долара годишње.

Према налазима ОЕЦД-а, међутим, цена у људским жртвама је много већа. Око 300 милиона људи пије нездраву воду, 190 милиона њих пати због тога од неке болести, а 600.000 болесника сваке године прерано умре због закаснелог лечења. Трећина река и 75 одсто језера је "тешко загађено" отпадним индустријским водама, а 17.000 градова је без канализације. Дуж Јангцеа 44 одсто индустријских предузећа крши прописе о заштити околине.

Криза са глобалном димензијом

Отимање земље сељацима у близини великих градова ради подизања приватних фабрика са прљавом технологијом узрок је честих демонстрација и социјалних немира. Централна влада се, уз то, по правилу редовно сукобљава са локалним властима које не поштују основне техничке и хигијенске стандарде.

Међутим, кад се покрену расправе о загађењу животне средине или о дејству штетних индустријских гасова на климатско отопљавање, јавност се много не узбуђује. По мишљењу професора Џоу Ђија, стручњака за климатске промене на Народном универзитету у Пекингу, јавност или није довољно свесна опасности или се према њој равнодушно односи. Њега то подсећа на расположење у Европи из седамдесетих година прошлог века.

Хоће ли се Кина, због своје еколошке кризе са глобалном димензијом, наћи под међународним притиском да се, као и развијене индустријске земље, придржава одредби Протокола из Кјота, из којих су досад биле изузете земље у развоју?

Она је, и не чекајући на притисак, сама сачинила национални програм по коме ће до 2010. смањити потрошњу енергије (по јединици бруто националног програма) за 20 одсто, а изливе отпадних материја за 10 одсто. Међутим, у том програму се не предвиђа и мања производња угља. Угаљ је и даље главни енергент на коме се заснива привредни развој земље.