Сећање на Уредницу

Пре неколико дана навршила се година откако је Татјана Тања Петровић напустила овај свет.

На данашњи дан, Татјана Тања Петровић се родила.

Нећу да набрајам податке који указују на њен „објективан значај” – то су чинили и чине други...

Надам се и верујем да ће чинити и даље, јер је чување овоземаљске успомене једино што се на овом свету за онога који је отишао може учинити. А инсистирање на „објективном значају” јесте један од начина да се чување те успомене обезбеди.

Тањин „објективан значај”, који није био мали, није био разлог због ког смо били пријатељи. Били смо пријатељи зато што је била много више од онога што се из њене биографија може закључити.

Упознали смо се поодавно, као издавачи-конкуренти. Зближили смо се знатно касније, када ми је понудила да за новог издавача код ког је постала уредник, напишем роман по поруџбини. Када се испоставило да је издавач неозбиљан, Тања је одлучила да га напусти. Али, то није учинила пре него што ме је ослободила из раља обавезујућег уговора који сам на њену сугестију потписао.

А тај подухват „спасавања”, како смо га звали, коштао ју је много времена и нерава.

Тако ми није постала уредница у формалном смислу. Али је од тада била прва особа која је читала све што бих написао. И постала, као што ће и остати – Уредница.

Звучи отрцано, али је истинито: када је отишла, настала је огромна празнина. И та празнина је прогутала речи којима бих изразио бол.

Бесмисао њеног одласка био је тако велики да нисам могао да пронађем смисао којим бих му се могао супротставити.

Захвалан сам писцу Марку Видојковићу који је са Тањом био пријатељ дуже него ја, што је тада смогао снаге да напише искрене речи опроштаја које потписујем. Боље од тога нисам могао тада, не могу данас и не знам хоћу ли икада моћи.

Као и Марка, и мене је Тања саветовала да „спустим лопту”.

У мом случају, то је подразумевало да мање пијем и да јавно не говорим све што мислим – не зато што је налазила да мислим погрешно, јер смо се углавном слагали – него што тако стварам непријатеље.

Као ни Марко, ни ја је, углавном, нисам слушао.

Овом приликом ћу њене савете барем делимично покушати да послушам.

Хвала Тамари Пуповац, Оливери Милошевић, Војки Пајкић, Антонели Рихи и Катарини Шпанић Остојић, Тањиним искреним пријатељицама, што су уложиле велики напор да оснују фондацију и конституишу награду која носи њено име.

То што ће лауреати Тањиног имена ретко бити, ако икада и буду били достојни, неће ову награду разликовати од других које носе имена великих људи. Не само у ово време и не само код нас.

Остаје нада да ће награду са Тањиним именом некада, ипак, добити неко ко је барем донекле заслужује.

Мени од Тање остају сећања на дружења на „финим”, „антиалкохоличарским” местима која је волела и која сам пред њом у шали пљувао, а која су ми, заправо, пријала као предах од задимљених биртија у којима иначе боравим. Остају ми сећања на нека лукавства која смо смишљали и враголије које смо изводили – више забаве ради, него што смо од тога имали користи.

И остају ми стотине страница мејлова које смо разменили и у којима смо једно другом поверавали шта знамо и мислимо, како о разним темама и разним људима тако и једно о другом.

Остаје ми, као и свима који су је волели, њен фејсбук-зид, на ком понекад, неко, као на споменику, остави цвеће.

И остаје ми фејсбук-месинџер који понекад отворим и гледам у поруке које смо разменили. Уз једну, најновију, без одговора, коју сам јој, оног дана када је отишла, послао, као лудак, трудећи се да поверујем како ће, када стигне тамо где је кренула, моћи да је прочита.

На годишњицама Тањиног одласка туга биће већа него осталих дана у години.

А на годишњицама Тањиног рођења, које ће, надам се, трајно бити и дан када се додељује награда са њеним именом, осећаћу се усамљенији него иједног другог дана – неће бити Тање да се, без злобе, али и без пренемагања, сурово и од срца насмејемо церемонији и лауреатима, као што смо у сличним пригодама редовно чинили.

Ето, опет рекох више него што је „паметно”, због чега би ме Уредница, вероватно, још једном укорила.

Не због себе. Због мене.

Њој, тамо где је сада, људска глупост, сујета, пакост и поквареност не могу наудити.

Владимир Кецмановић

----------------------------------------------

Влајчићу награда Фондације Тања Петровић

БЕОГРАД – Новинару и филмском критичару Милану Влајчићу данас је уручена награда „Тања Петровић” за допринос ширењу културе у медијима.

Влајчић је казао да је почаствован наградом и да је новчани део решио да поклони Уметничкој радионици интеграција „Бара Венеција”, асоцијацији која ради са особама са инвалидитетом, а коју води Предраг Мики Манојловић.

„У мојим годинама не очекујеш никакво признање, очекујеш само да не упропастиш своју каријеру. Култура у медијима је у последњим деценијама у великом посртању због притиска комерцијализације и естрадизације. Међутим, надам се да ће култура и даље опстајати”, казао је Влајчић на додели награде у Скупштини града Београда.

Члан жирија, редитељ Срдан Голубовић, рекао је да је Влајчић својим новинарским опусом утицао на културну сцену у Србији и бившој Југославији и да је један од најзначајнијих личности своје професије.

„Његова реч је битно уважавана од читалаца, уметника и новинара. Његово писање и деловање је потпуно у духу онога што је радила Тања”, казао је Голубовић.

Он је додао да су жири и представници Фондације „Тања Петровић” одлуком да прва награда буде додељена Влајчићу, поставили високе стандарде које наредних година неће бити једноставно достићи.

Фондација „Тања Петровић” основана је са жељом да се истакну и подрже личности које су изузетним залагањем допринеле афирмисању културе и ументости у медијима.

Тања Петровић је као дугогодишњи новинар, уредник и аутор у редакцијама културе, издавачким кућама и као градски секретар за културу, свој професионални живот посветила овој области и њеном медијском промовисању.

Преминула је 2013. године, а награда се додељује на њен рођендан 28. фебруара.

Бета