Sećanje na Urednicu

Pre nekoliko dana navršila se godina otkako je Tatjana Tanja Petrović napustila ovaj svet.

Na današnji dan, Tatjana Tanja Petrović se rodila.

Neću da nabrajam podatke koji ukazuju na njen „objektivan značaj” – to su činili i čine drugi...

Nadam se i verujem da će činiti i dalje, jer je čuvanje ovozemaljske uspomene jedino što se na ovom svetu za onoga koji je otišao može učiniti. A insistiranje na „objektivnom značaju” jeste jedan od načina da se čuvanje te uspomene obezbedi.

Tanjin „objektivan značaj”, koji nije bio mali, nije bio razlog zbog kog smo bili prijatelji. Bili smo prijatelji zato što je bila mnogo više od onoga što se iz njene biografija može zaključiti.

Upoznali smo se poodavno, kao izdavači-konkurenti. Zbližili smo se znatno kasnije, kada mi je ponudila da za novog izdavača kod kog je postala urednik, napišem roman po porudžbini. Kada se ispostavilo da je izdavač neozbiljan, Tanja je odlučila da ga napusti. Ali, to nije učinila pre nego što me je oslobodila iz ralja obavezujućeg ugovora koji sam na njenu sugestiju potpisao.

A taj poduhvat „spasavanja”, kako smo ga zvali, koštao ju je mnogo vremena i nerava.

Tako mi nije postala urednica u formalnom smislu. Ali je od tada bila prva osoba koja je čitala sve što bih napisao. I postala, kao što će i ostati – Urednica.

Zvuči otrcano, ali je istinito: kada je otišla, nastala je ogromna praznina. I ta praznina je progutala reči kojima bih izrazio bol.

Besmisao njenog odlaska bio je tako veliki da nisam mogao da pronađem smisao kojim bih mu se mogao suprotstaviti.

Zahvalan sam piscu Marku Vidojkoviću koji je sa Tanjom bio prijatelj duže nego ja, što je tada smogao snage da napiše iskrene reči oproštaja koje potpisujem. Bolje od toga nisam mogao tada, ne mogu danas i ne znam hoću li ikada moći.

Kao i Marka, i mene je Tanja savetovala da „spustim loptu”.

U mom slučaju, to je podrazumevalo da manje pijem i da javno ne govorim sve što mislim – ne zato što je nalazila da mislim pogrešno, jer smo se uglavnom slagali – nego što tako stvaram neprijatelje.

Kao ni Marko, ni ja je, uglavnom, nisam slušao.

Ovom prilikom ću njene savete barem delimično pokušati da poslušam.

Hvala Tamari Pupovac, Oliveri Milošević, Vojki Pajkić, Antoneli Rihi i Katarini Španić Ostojić, Tanjinim iskrenim prijateljicama, što su uložile veliki napor da osnuju fondaciju i konstituišu nagradu koja nosi njeno ime.

To što će laureati Tanjinog imena retko biti, ako ikada i budu bili dostojni, neće ovu nagradu razlikovati od drugih koje nose imena velikih ljudi. Ne samo u ovo vreme i ne samo kod nas.

Ostaje nada da će nagradu sa Tanjinim imenom nekada, ipak, dobiti neko ko je barem donekle zaslužuje.

Meni od Tanje ostaju sećanja na druženja na „finim”, „antialkoholičarskim” mestima koja je volela i koja sam pred njom u šali pljuvao, a koja su mi, zapravo, prijala kao predah od zadimljenih birtija u kojima inače boravim. Ostaju mi sećanja na neka lukavstva koja smo smišljali i vragolije koje smo izvodili – više zabave radi, nego što smo od toga imali koristi.

I ostaju mi stotine stranica mejlova koje smo razmenili i u kojima smo jedno drugom poveravali šta znamo i mislimo, kako o raznim temama i raznim ljudima tako i jedno o drugom.

Ostaje mi, kao i svima koji su je voleli, njen fejsbuk-zid, na kom ponekad, neko, kao na spomeniku, ostavi cveće.

I ostaje mi fejsbuk-mesindžer koji ponekad otvorim i gledam u poruke koje smo razmenili. Uz jednu, najnoviju, bez odgovora, koju sam joj, onog dana kada je otišla, poslao, kao ludak, trudeći se da poverujem kako će, kada stigne tamo gde je krenula, moći da je pročita.

Na godišnjicama Tanjinog odlaska tuga biće veća nego ostalih dana u godini.

A na godišnjicama Tanjinog rođenja, koje će, nadam se, trajno biti i dan kada se dodeljuje nagrada sa njenim imenom, osećaću se usamljeniji nego ijednog drugog dana – neće biti Tanje da se, bez zlobe, ali i bez prenemaganja, surovo i od srca nasmejemo ceremoniji i laureatima, kao što smo u sličnim prigodama redovno činili.

Eto, opet rekoh više nego što je „pametno”, zbog čega bi me Urednica, verovatno, još jednom ukorila.

Ne zbog sebe. Zbog mene.

Njoj, tamo gde je sada, ljudska glupost, sujeta, pakost i pokvarenost ne mogu nauditi.

Vladimir Kecmanović

----------------------------------------------

Vlajčiću nagrada Fondacije Tanja Petrović

BEOGRAD – Novinaru i filmskom kritičaru Milanu Vlajčiću danas je uručena nagrada „Tanja Petrović” za doprinos širenju kulture u medijima.

Vlajčić je kazao da je počastvovan nagradom i da je novčani deo rešio da pokloni Umetničkoj radionici integracija „Bara Venecija”, asocijaciji koja radi sa osobama sa invaliditetom, a koju vodi Predrag Miki Manojlović.

„U mojim godinama ne očekuješ nikakvo priznanje, očekuješ samo da ne upropastiš svoju karijeru. Kultura u medijima je u poslednjim decenijama u velikom posrtanju zbog pritiska komercijalizacije i estradizacije. Međutim, nadam se da će kultura i dalje opstajati”, kazao je Vlajčić na dodeli nagrade u Skupštini grada Beograda.

Član žirija, reditelj Srdan Golubović, rekao je da je Vlajčić svojim novinarskim opusom uticao na kulturnu scenu u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji i da je jedan od najznačajnijih ličnosti svoje profesije.

„Njegova reč je bitno uvažavana od čitalaca, umetnika i novinara. Njegovo pisanje i delovanje je potpuno u duhu onoga što je radila Tanja”, kazao je Golubović.

On je dodao da su žiri i predstavnici Fondacije „Tanja Petrović” odlukom da prva nagrada bude dodeljena Vlajčiću, postavili visoke standarde koje narednih godina neće biti jednostavno dostići.

Fondacija „Tanja Petrović” osnovana je sa željom da se istaknu i podrže ličnosti koje su izuzetnim zalaganjem doprinele afirmisanju kulture i umentosti u medijima.

Tanja Petrović je kao dugogodišnji novinar, urednik i autor u redakcijama kulture, izdavačkim kućama i kao gradski sekretar za kulturu, svoj profesionalni život posvetila ovoj oblasti i njenom medijskom promovisanju.

Preminula je 2013. godine, a nagrada se dodeljuje na njen rođendan 28. februara.

Beta