Славни ни због чега

Осредњи занатлија, мајстор за клима-уређаје, неугледне спољашњости и сумњивог музичког талента, постао је преко ноћи познат широм Србије, захваљујући песмици са којом се појавио на „Јутјубу”: сви су се подсмевали неуком стиху и напуклом гласу средовечног „уметника”, али њему то није сметало да се, са више од седам милиона посетилаца на интернету, (само)прогласи звездом естраде, чак крене у нове „јавне подухвате”. Шта је додатно допринело да његов лик буде „глобално” препознатљив, а он постане јавна личност?

– Он је доказ да у Србији још само будале добро пролазе! – рекао је тим поводом Кемал Монтено, легендарни певач и кантаутор.

Да ли је заиста „будала” човек који се такорећи без напора и било каквог видљивог оправдања винуо међу познате, оне чије име знамо захваљујући спортским рекордима, научним успесима, запањујућим уметничким делима, вредним књигама, херојским подухватима? Какав је то снажан нагон који сасвим обичне људе тера на необичне, опасне, смешне, па и понижавајуће подухвате у покушају да се сместе у пантеон бесмртника и чиме успевају да освоје публику, питамо професора др Жарка Требјешанина, аутора више књига и научних студија у којима се бави проблемима психологије личности, социјалне, политичке, аналитичке и етнопсихологије.

Да се буде „изнад других”

Жудња за истицањем и јавним признањем, чак дивљењем, жеља да се буде „изнад других”, да се макар накратко изађе из анонимности, својствена је свим људима, без обзира на епоху, друштвени и економски статус и животне околности, објашњава наш саговорник. Некима је, међутим, до славе стало више него осталима и спремни су да за то плате цену без обзира колико она била висока и неуобичајена.

– Прихватање и поштовање околине, уз излазак „из гомиле”, један је од најснажнијих покретачких личних мотива, чак и кад је начин изопачен, карикатура. Овај мотив налазимо у свим друштвима, свим временима и културама. Уосталом, митови о полубоговима, изузетним појединцима који су били обични људи, а успели су да се нађу међу божанствима, стари су колико и само човечанство – подсећа угледни психолог.

Потреба за самоафирмацијом, за славом која ће потрајати макар пет минута, може водити јуначким делима, али и неким ружним, глупим, срамним…

– Разлог је понекад егзибиционизам, али много чешће јесте циљ да се стекну углед у заједници, (само)поштовање, па и неке повластице до којих само „изабрани” могу да дођу. Јер, они који се издвоје од осталих имају веће шансе да се успну на друштвеној лествици, да постигну професионални успех, стекну нове пословне могућности или нађу квалитетнијег партнера (то нарочито важи за мушкарце). Они уживају у томе што им се други диве, што им завиде, верују да су заиста бољи од њих – каже др Требјешанин.

Наравно, да би се такав (макар и незаслужен) успех постигао, неопходно је да окружење буде спремно да прихвати „новог јунака”, да некога прогласи за „звезду”, да му поклони своју пажњу, уважавање, чак обожавање. Категорији „ни по чему славних” полази за руком да освоје публику пре свега зато што она у њима препознаје себе, па се радује што, ето, чак и неко чије су могућности, као и њихове сопствене, по свему сведене и ограничене, успева да се уздигне изнад просечности и постане чувен.

– Моћан механизам идентификације, кроз размишљање „Он је као ја, а ипак славан”, главни је разлог масовне популарности маргиналаца који ничим другим нису заслужили толику пажњу, осим, рецимо, браком или љубавним аферама са познатим личностима, неком глупошћу коју су извалили или урадили, учешћем у „ријалитију” – наводи др Требјешанин.

Људима је, објашњава, лакше да се поистовете са таквима, него да разумеју шта је неки врсни писац, филозоф, научник или уметник желео да каже. У сваком добу, од памтивека до данас, постоји потреба за херојима, боговима и идолима.

Свако дочека својих „пет минута”

– За разлику од претходних епоха, у времену у коме се живи пребрзо,а информације смењују једна другу и „боре се” за пажњу публике, слава наликује на „брзу храну”. Брзо и лако се постаје славан, интензивно проживљавају своји звездани тренуци, а онда следи заборав – каже за „Магазин” др Маја Вукадиновић, културолог и медијски аналитичар.

Очувати славу одувек је представљало изазов и одлику оних иза којих стоје вредна дела. Тешко је претпоставити да ће било ко од актуелних „звезда” значити нешто за десет година.

Наша саговорница сматра да се, пре него о слави, у дигиталној култури у којој живимо може говорити о глобалној или локалној популарности која се мери бројем пратилаца на „Твитеру” или количином статуса на „Фејсбуку”: певач Џастин Бибер, „краљ Твитера”, рецимо, има око 37 милиона пратилаца на овој друштвеној мрежи, на којој се високо котирају и Ријана и Леди Гага.

– Верујем да ће у блиској будућности нечију популарност, па и славу, одређивати пре свега нови канали комуникације – примећује др Маја Вукадиновић, наглашавајући да је та популарност одраз духа времена и владајућих вредносних образаца у друштву. „Звезде” прецизно одсликавају конкретну епоху и то што она симболизује у друштвеном и културном смислу.

– Можете ли да замислите масовну хистерију за „Битлсима” у ери интернета, и да ли би Мерилин Монро данас била културна икона? Не верујем! – каже.

И начин на који се слава стиче зависи од друштвених фактора, али и од степена развоја медија у конкретном тренутку.

– Телевизија је још важна одскочна даска за стицање славе. Бар у Србији, увек ће, без обзира на друштвене околности, бити популарни они који се појављују на малом екрану. Рецепт за славу код нас је у најдиректнијој вези с телевизијском минутажом. С друге стране, нови медији омогућавају да свако буде свој „бренд менаџер”. Личност све више постаје бренд, а имиџ и начин представљања, чини се, имају већи значај од суштине и стварне вредности. Друштвене мреже, „Јутјуб” и блогови јесу идеалне платформе које омогућавају да свако изрежира своју личну причу и представи се свету. Више не можемо говорити ни о „пет минута” славе, минутажа се стално смањује и траје колико један твит који је привукао пажњу многих – указује наша саговорница.

Случајни јунаци

Могућности да се постане популаран никада нису биле веће, а начини разноврснији, питање је личне етике којим ће се средствима неко служити да би постао славан, каже др Маја Вукадиновић. Некоме ће, рецимо, „случајно” бити украден провокативан видео-снимак и особа ће брзометно постати позната, добровољно пристајући на све што популарност подразумева. Све је више оних који не питају за цену да би се о њима говорило. Поред публицитета, особа која је у фокусу медија добија могућност да заради, а многи су, поготово данас и овде, спремни на све због новца.

Али, има и примера оних који су заиста сасвим случајно постали „јунак дана”,зато што је његово или њено добро, паметно или храбро дело изазвало пажњу новинара или, још чешће, корисника друштвених мрежа. Професорку књижевности Рајну Драгићевић знали су, осим породице и пријатеља, само студенти на Филолошком факултету у Београду, све док њено писмо намењено будућим колегама није доспело у јавност и од ње створило икону борбе за достојанство професије и праве друштвене вредности.

Чињеница је да, ипак, мање људи данас памти ко је професорка Рајна, него ко је Мики из „Великог брата”. Некадашњи пчелар је, освојивши симпатије многобројних гледалаца овог ријалитија, решио да искористи стечену популарност, па је постао ТВ и радио водитељ, чак наумио да се окуша и у политици. На све то је један од редовних „интернет коментатора” приметио:„Коначно си схватио како најлакше до ’леба без мотике! Твој идеал!”

– У сиромашним друштвима и тешким временима увек има много више претендената на лаку и брзу зараду и славу. Што је сиромаштво веће, морал је све ниже на лествици вредности. Зато се не бирају начини да се дође до (мало) популарности и новца. Општа криза доводи до све израженијег такмичарског духа у свим сферама живота. Свако је сваком конкурент у гладијаторској борби за посао, славу, новац…У таквим околностима, славан постаје углавном онај ко има „најјачи” желудац и макијавелистички карактер – истиче др Маја Вукадиновић.

Њихова публика је већ доказала да има желудац од челика.

--------------------------------------------------------------------

Некад Сократ и Ајнштајн, данас лото девојка и креаторка

У древној Атини, на гозби за најизврсније грађане (не владаре и властодршце) за трпезом би се нашли филозофи и историчари, математичари, вајари (рецимо Аристотел и Сократ, Питагора, Фидија и Мирон) и војсковође (као Милтијад, победник на Маратону, или Перикле, који је поразио Персијанце). У ренесансној Европи били би то свестрани уметници, мислиоци и иноватори, попут Леонарда да Винчија, астрономи попут Николе Коперника, истраживачи и морепловци попут Кристифора Колумба, а незаобилазни би били и Јоханес Гутемберг који је смислио штампарску пресу, и аутор „Дон Кихота”, Мигуел де Сервантес.

Неколико стотина година касније, најпопуларније ви-ај-пи персоне (од very important person – веома важна особа) позване на журку били би обавезно сликари Пабло Пикасо и Енди Ворхол,  астронаути Јуриј Гагарин и Нил Армстронг, физичар Алберт Ајнштајн, активисти за људска права Махатма Ганди, Нелсон Мандела и феминисткиња Бети Фридан, да и не помињемо „Битлсе”, „Ролингстоунсе” и друге легендарне музичаре, култне режисере, глумце, драмске писце, композиторе, научнике, модне креаторе, спортисте.

Неке од ових категорија би свакако биле окосница и данашњих забава београдског џет-сета, али међу званицама нашла би се неизоставно и чувена „лото дама” позната по снимљеним љубавним несташлуцима и естетским хируршким интервенцијама, затим тренутна „звезда” актуелног телевизијској ријалити програма, па бивша-садашња-будућа супруга чувеног фудбалера, са уметничким и пословним претензијама, спремна да публику шармира показујући обнажено колено српском патријарху, разни политичари у успону и самопрокламовани уметници на заласку каријере, па скандал-мајстори и ловци на „таленте”, министри и певачице…

--------------------------------------------------------------------

Допринос медија

Медијски уредници и новинари умеју да препознају личности са потенцијалом да стекну популарност –каже др Маја Вукадиновић. Већини медија који концепцију заснивају на таблоидним садржајима потребни су скандал мајстори, шоумени, перформери из свих области,од политике до естраде. И они који без зазора желе да говоре о свом приватном животу. Медији од таквих личности стварају „нове узоре”, а многи који желе да стекну или сачувају популарност, и сами шаљу информације о себи новинарима.

--------------------------------------------------------------------

На заласку цивилизације

– У друштвима која су високо ценила културу, морал, уметност, науку, па и религију, на пример, у златно доба античке Грчке (око петог века п. н. е) или у време европскеРенесансе,узори су били они најбољи међу њима, цењени по заслузи и с добрим разлогом. Данас, на заласку западне цивилизације, кад је хипертрофија рационалности сасвим потиснула машту, емоције и митове толико неопходне човеку, узори постају ликови из „псеудоромантичних” телевизијских серијала, осредњи естрадни уметници са смислом за скандале, па и потпуни анонимуси који уз помоћ медија (јер они на таквима зарађују, па их и протежирају) наједном постају незаобилазни део јавне сцене – примећује психолог Требјешанин.