Slavni ni zbog čega

Osrednji zanatlija, majstor za klima-uređaje, neugledne spoljašnjosti i sumnjivog muzičkog talenta, postao je preko noći poznat širom Srbije, zahvaljujući pesmici sa kojom se pojavio na „Jutjubu”: svi su se podsmevali neukom stihu i napuklom glasu sredovečnog „umetnika”, ali njemu to nije smetalo da se, sa više od sedam miliona posetilaca na internetu, (samo)proglasi zvezdom estrade, čak krene u nove „javne poduhvate”. Šta je dodatno doprinelo da njegov lik bude „globalno” prepoznatljiv, a on postane javna ličnost?

– On je dokaz da u Srbiji još samo budale dobro prolaze! – rekao je tim povodom Kemal Monteno, legendarni pevač i kantautor.

Da li je zaista „budala” čovek koji se takoreći bez napora i bilo kakvog vidljivog opravdanja vinuo među poznate, one čije ime znamo zahvaljujući sportskim rekordima, naučnim uspesima, zapanjujućim umetničkim delima, vrednim knjigama, herojskim poduhvatima? Kakav je to snažan nagon koji sasvim obične ljude tera na neobične, opasne, smešne, pa i ponižavajuće poduhvate u pokušaju da se smeste u panteon besmrtnika i čime uspevaju da osvoje publiku, pitamo profesora dr Žarka Trebješanina, autora više knjiga i naučnih studija u kojima se bavi problemima psihologije ličnosti, socijalne, političke, analitičke i etnopsihologije.

Da se bude „iznad drugih”

Žudnja za isticanjem i javnim priznanjem, čak divljenjem, želja da se bude „iznad drugih”, da se makar nakratko izađe iz anonimnosti, svojstvena je svim ljudima, bez obzira na epohu, društveni i ekonomski status i životne okolnosti, objašnjava naš sagovornik. Nekima je, međutim, do slave stalo više nego ostalima i spremni su da za to plate cenu bez obzira koliko ona bila visoka i neuobičajena.

– Prihvatanje i poštovanje okoline, uz izlazak „iz gomile”, jedan je od najsnažnijih pokretačkih ličnih motiva, čak i kad je način izopačen, karikatura. Ovaj motiv nalazimo u svim društvima, svim vremenima i kulturama. Uostalom, mitovi o polubogovima, izuzetnim pojedincima koji su bili obični ljudi, a uspeli su da se nađu među božanstvima, stari su koliko i samo čovečanstvo – podseća ugledni psiholog.

Potreba za samoafirmacijom, za slavom koja će potrajati makar pet minuta, može voditi junačkim delima, ali i nekim ružnim, glupim, sramnim…

– Razlog je ponekad egzibicionizam, ali mnogo češće jeste cilj da se steknu ugled u zajednici, (samo)poštovanje, pa i neke povlastice do kojih samo „izabrani” mogu da dođu. Jer, oni koji se izdvoje od ostalih imaju veće šanse da se uspnu na društvenoj lestvici, da postignu profesionalni uspeh, steknu nove poslovne mogućnosti ili nađu kvalitetnijeg partnera (to naročito važi za muškarce). Oni uživaju u tome što im se drugi dive, što im zavide, veruju da su zaista bolji od njih – kaže dr Trebješanin.

Naravno, da bi se takav (makar i nezaslužen) uspeh postigao, neophodno je da okruženje bude spremno da prihvati „novog junaka”, da nekoga proglasi za „zvezdu”, da mu pokloni svoju pažnju, uvažavanje, čak obožavanje. Kategoriji „ni po čemu slavnih” polazi za rukom da osvoje publiku pre svega zato što ona u njima prepoznaje sebe, pa se raduje što, eto, čak i neko čije su mogućnosti, kao i njihove sopstvene, po svemu svedene i ograničene, uspeva da se uzdigne iznad prosečnosti i postane čuven.

– Moćan mehanizam identifikacije, kroz razmišljanje „On je kao ja, a ipak slavan”, glavni je razlog masovne popularnosti marginalaca koji ničim drugim nisu zaslužili toliku pažnju, osim, recimo, brakom ili ljubavnim aferama sa poznatim ličnostima, nekom glupošću koju su izvalili ili uradili, učešćem u „rijalitiju” – navodi dr Trebješanin.

Ljudima je, objašnjava, lakše da se poistovete sa takvima, nego da razumeju šta je neki vrsni pisac, filozof, naučnik ili umetnik želeo da kaže. U svakom dobu, od pamtiveka do danas, postoji potreba za herojima, bogovima i idolima.

Svako dočeka svojih „pet minuta”

– Za razliku od prethodnih epoha, u vremenu u kome se živi prebrzo,a informacije smenjuju jedna drugu i „bore se” za pažnju publike, slava nalikuje na „brzu hranu”. Brzo i lako se postaje slavan, intenzivno proživljavaju svoji zvezdani trenuci, a onda sledi zaborav – kaže za „Magazin” dr Maja Vukadinović, kulturolog i medijski analitičar.

Očuvati slavu oduvek je predstavljalo izazov i odliku onih iza kojih stoje vredna dela. Teško je pretpostaviti da će bilo ko od aktuelnih „zvezda” značiti nešto za deset godina.

Naša sagovornica smatra da se, pre nego o slavi, u digitalnoj kulturi u kojoj živimo može govoriti o globalnoj ili lokalnoj popularnosti koja se meri brojem pratilaca na „Tviteru” ili količinom statusa na „Fejsbuku”: pevač Džastin Biber, „kralj Tvitera”, recimo, ima oko 37 miliona pratilaca na ovoj društvenoj mreži, na kojoj se visoko kotiraju i Rijana i Ledi Gaga.

– Verujem da će u bliskoj budućnosti nečiju popularnost, pa i slavu, određivati pre svega novi kanali komunikacije – primećuje dr Maja Vukadinović, naglašavajući da je ta popularnost odraz duha vremena i vladajućih vrednosnih obrazaca u društvu. „Zvezde” precizno odslikavaju konkretnu epohu i to što ona simbolizuje u društvenom i kulturnom smislu.

– Možete li da zamislite masovnu histeriju za „Bitlsima” u eri interneta, i da li bi Merilin Monro danas bila kulturna ikona? Ne verujem! – kaže.

I način na koji se slava stiče zavisi od društvenih faktora, ali i od stepena razvoja medija u konkretnom trenutku.

– Televizija je još važna odskočna daska za sticanje slave. Bar u Srbiji, uvek će, bez obzira na društvene okolnosti, biti popularni oni koji se pojavljuju na malom ekranu. Recept za slavu kod nas je u najdirektnijoj vezi s televizijskom minutažom. S druge strane, novi mediji omogućavaju da svako bude svoj „brend menadžer”. Ličnost sve više postaje brend, a imidž i način predstavljanja, čini se, imaju veći značaj od suštine i stvarne vrednosti. Društvene mreže, „Jutjub” i blogovi jesu idealne platforme koje omogućavaju da svako izrežira svoju ličnu priču i predstavi se svetu. Više ne možemo govoriti ni o „pet minuta” slave, minutaža se stalno smanjuje i traje koliko jedan tvit koji je privukao pažnju mnogih – ukazuje naša sagovornica.

Slučajni junaci

Mogućnosti da se postane popularan nikada nisu bile veće, a načini raznovrsniji, pitanje je lične etike kojim će se sredstvima neko služiti da bi postao slavan, kaže dr Maja Vukadinović. Nekome će, recimo, „slučajno” biti ukraden provokativan video-snimak i osoba će brzometno postati poznata, dobrovoljno pristajući na sve što popularnost podrazumeva. Sve je više onih koji ne pitaju za cenu da bi se o njima govorilo. Pored publiciteta, osoba koja je u fokusu medija dobija mogućnost da zaradi, a mnogi su, pogotovo danas i ovde, spremni na sve zbog novca.

Ali, ima i primera onih koji su zaista sasvim slučajno postali „junak dana”,zato što je njegovo ili njeno dobro, pametno ili hrabro delo izazvalo pažnju novinara ili, još češće, korisnika društvenih mreža. Profesorku književnosti Rajnu Dragićević znali su, osim porodice i prijatelja, samo studenti na Filološkom fakultetu u Beogradu, sve dok njeno pismo namenjeno budućim kolegama nije dospelo u javnost i od nje stvorilo ikonu borbe za dostojanstvo profesije i prave društvene vrednosti.

Činjenica je da, ipak, manje ljudi danas pamti ko je profesorka Rajna, nego ko je Miki iz „Velikog brata”. Nekadašnji pčelar je, osvojivši simpatije mnogobrojnih gledalaca ovog rijalitija, rešio da iskoristi stečenu popularnost, pa je postao TV i radio voditelj, čak naumio da se okuša i u politici. Na sve to je jedan od redovnih „internet komentatora” primetio:„Konačno si shvatio kako najlakše do ’leba bez motike! Tvoj ideal!”

– U siromašnim društvima i teškim vremenima uvek ima mnogo više pretendenata na laku i brzu zaradu i slavu. Što je siromaštvo veće, moral je sve niže na lestvici vrednosti. Zato se ne biraju načini da se dođe do (malo) popularnosti i novca. Opšta kriza dovodi do sve izraženijeg takmičarskog duha u svim sferama života. Svako je svakom konkurent u gladijatorskoj borbi za posao, slavu, novac…U takvim okolnostima, slavan postaje uglavnom onaj ko ima „najjači” želudac i makijavelistički karakter – ističe dr Maja Vukadinović.

Njihova publika je već dokazala da ima želudac od čelika.

--------------------------------------------------------------------

Nekad Sokrat i Ajnštajn, danas loto devojka i kreatorka

U drevnoj Atini, na gozbi za najizvrsnije građane (ne vladare i vlastodršce) za trpezom bi se našli filozofi i istoričari, matematičari, vajari (recimo Aristotel i Sokrat, Pitagora, Fidija i Miron) i vojskovođe (kao Miltijad, pobednik na Maratonu, ili Perikle, koji je porazio Persijance). U renesansnoj Evropi bili bi to svestrani umetnici, mislioci i inovatori, poput Leonarda da Vinčija, astronomi poput Nikole Kopernika, istraživači i moreplovci poput Kristifora Kolumba, a nezaobilazni bi bili i Johanes Gutemberg koji je smislio štamparsku presu, i autor „Don Kihota”, Miguel de Servantes.

Nekoliko stotina godina kasnije, najpopularnije vi-aj-pi persone (od very important person – veoma važna osoba) pozvane na žurku bili bi obavezno slikari Pablo Pikaso i Endi Vorhol,  astronauti Jurij Gagarin i Nil Armstrong, fizičar Albert Ajnštajn, aktivisti za ljudska prava Mahatma Gandi, Nelson Mandela i feministkinja Beti Fridan, da i ne pominjemo „Bitlse”, „Rolingstounse” i druge legendarne muzičare, kultne režisere, glumce, dramske pisce, kompozitore, naučnike, modne kreatore, sportiste.

Neke od ovih kategorija bi svakako bile okosnica i današnjih zabava beogradskog džet-seta, ali među zvanicama našla bi se neizostavno i čuvena „loto dama” poznata po snimljenim ljubavnim nestašlucima i estetskim hirurškim intervencijama, zatim trenutna „zvezda” aktuelnog televizijskoj rijaliti programa, pa bivša-sadašnja-buduća supruga čuvenog fudbalera, sa umetničkim i poslovnim pretenzijama, spremna da publiku šarmira pokazujući obnaženo koleno srpskom patrijarhu, razni političari u usponu i samoproklamovani umetnici na zalasku karijere, pa skandal-majstori i lovci na „talente”, ministri i pevačice…

--------------------------------------------------------------------

Doprinos medija

Medijski urednici i novinari umeju da prepoznaju ličnosti sa potencijalom da steknu popularnost –kaže dr Maja Vukadinović. Većini medija koji koncepciju zasnivaju na tabloidnim sadržajima potrebni su skandal majstori, šoumeni, performeri iz svih oblasti,od politike do estrade. I oni koji bez zazora žele da govore o svom privatnom životu. Mediji od takvih ličnosti stvaraju „nove uzore”, a mnogi koji žele da steknu ili sačuvaju popularnost, i sami šalju informacije o sebi novinarima.

--------------------------------------------------------------------

Na zalasku civilizacije

– U društvima koja su visoko cenila kulturu, moral, umetnost, nauku, pa i religiju, na primer, u zlatno doba antičke Grčke (oko petog veka p. n. e) ili u vreme evropskeRenesanse,uzori su bili oni najbolji među njima, cenjeni po zasluzi i s dobrim razlogom. Danas, na zalasku zapadne civilizacije, kad je hipertrofija racionalnosti sasvim potisnula maštu, emocije i mitove toliko neophodne čoveku, uzori postaju likovi iz „pseudoromantičnih” televizijskih serijala, osrednji estradni umetnici sa smislom za skandale, pa i potpuni anonimusi koji uz pomoć medija (jer oni na takvima zarađuju, pa ih i protežiraju) najednom postaju nezaobilazni deo javne scene – primećuje psiholog Trebješanin.