Фројд ме је научио да ослушкујем себе

Професор др Божина Радевић, кардиоваскуларни хирург, први је 1995. са тимом лекара у Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње” обавио трансплантацију јетре у Србији. Пацијент је био Никола Вучићевић, који сад ужива у свим животним радостима. А др Радевић, иако у пензији, и сад обавља операције кад га у помоћ позову колеге, па и они који још уче тајне хирургије. Он за све то има и емотивно објашњење: „И сад волим све професионалне изазове као и дружење с младим колегама којима дајем своје знање и искуство, а из њих црпим младалачке жеље и лепоту, па тако, у обостраној љубави, продужавам свој живот.”

Пре четири дана био је у Храму Светог Саве учесник трибине „Православље и спорт” на тему „Телесно и духовно здравље нације”.

Рођен је 23. августа 1938. у Беранама. Живи у Београду. У браку с Љиљаном, дипломираним технологом, има синове Николу (40) и Ђорђа (35).

Какво је телесно и духовно здравље нације?

Није задовољавајуће! Услови живота не дају шансу здрављу и здравим спортским навикама. Спорту у Србији се, у целини, не поклања довољно пажње, па чак ни у професионалном делу. О томе је писао и проф. др Веско Драшковић у књизи „Покрет – лек за век” о којој је било речи у Храму Светог Саве.

Колико сте ви у спорту?

Моја стална потреба је пешачење брзим ходом и по десет, петнаест па и више, километара дневно. Идем уз Саву и Дунав све до оног дивног погледа са врха Калемегдана са ког поздрављам обе реке до сутрашњег дружења.

Колико трансплантација сте обавили?

Збир је следећи: 21 јетра и један панкреас! Све у Београду, на институту „Дедиње” и Војномедицинској академији.

Зашто се сад дуго чека на пресађивање?

Само зато што закон о донорима није решен на најбољи начин. Али, то не би требало решавати само законом. Важна је едукација. Свако од нас мора да зна да може да буде могући прималац, па зашто не би био и давалац, у случају мождане смрти, кад су други органи у функцији.

Да ли давалац може да буде жив?

Може. Али, давалац је, углавном, рођак. Отац или мајка за децу... Радио сам и то, врло успешно. Јер, јетра се брзо регенерише. Она је лабораторија у организму. Без ње, као ни без срца и мозга, организам умире. Али, све функције јетре су још тајна.

Како се сачувати од болести?

Анализом крви се много тога може знати. Њоме се праве и поуздани психолошки профили особе. Већина Јапанаца то користи при бирању партнера, пријатеља... Могућности крвних информација су огромне, јер крв пролази кроз све поре сваког бића. Ипак, потпуна анализа крви је за све нас још велика научна тајна.

Како чувате здравље?

Физичким активностима, позитивним мислима и радовањем! Ево примера: недавно сам оперисао јетру беби од 18 дана. Операција је трајала пет сати. После успешне операције осећао сам се одморан и чио. Чињеница да сам успео била је јача од мог умора. Исто тако, кад сам, после две операције, изашао из сале пред родитеље и рекао: „Све је у реду”, они су ми, углас, казали: „Знамо. Видимо то по вашем изгледу.”

А како љубав делује на здравље?

Врло позитивно, али само позитивна љубав у сваком смеру: према партнеру, породици, послу, пријатељима, природи, начину живота... Таква љубав нас чува и од болести у сваком смислу. И, што је веома важно, делује врло стимулативно.

Коликосу мисли и живот у истој равни?

Позитивна мисао подржава човека у свим активностима. Каже се: „Какве су ти мисли, такав ти је и живот”. Али, психијатри у тај став уводе емоције, а не мисли. Кажу: „Оно што нас дефинише као људе јесу емоције.” То је тачно. Али, емоције се рађају из мисли и обрнуто. Њихове функције су узајамне, а вредности велике снаге.

Која је ваша емоција најјача?

Љубав према унуцима. То је љубав која не може да се дефинише. Она је посебна и по интензитету и по начину доживљавања.

Да ли сте верник?

Јесам, али не ортодоксни. Не могу да верујем у загробни живот, али изнад те „црте” поштујем све часне људе овог света, све наше православне обичаје и све вере.

Чему вас је научио Фројд?

Научио ме је да у свим животним догађањима ослушкујем себе.

Да ли волите и самоћу?

Имам потребу да понекад будем сам. Није ми живот био лак. У петој години, у Другом светском рату, остао сам без оца и двојице браће. Тада смо нас тројица браће и две млађе сестре остали уз скуте мајке и њене мајке. Била је то тешка борба за живот. Ипак, мајка се изборила за нас. Све нас је одшколовала. Тај мој животни пут захтева од мене, понекад, да се мало усамим и да, кроз разговор са собом видим слику мајке у црнини, коју до смрти није скидала, жалећи мужа и двојицу убијених синова. Ту слику мајке могу да видим само – кад се усамим!

---------------------------------------------------------------------------------

Хипократова заклетва је имагинарна

Чију мисао следите?

Кад су ми уручили диплому медицинског факултета заклео сам се, као и сви други, на верност свом занату по Хипократу. Али, за мене је та заклетва имагинарна. У току школовања срео сам неколико сјајних професора који су ми и сад узор. Један од њих је био мој ментор у Прагу професор Либор Хејхал, који је био један од најбољих кардиоваскуларних хирурга у Европи. Он ми је, својим односом према мени, усадио племенитост у мој укупни живот, уз све оно што сам понео из породице и школовања у Беранама и Београду. И сад, кад оперишем, често се питам – шта би ми рекао професор Хејхал!