Топовска паљба у публику

Суморним покретним сликама почео је овогодишњи београдски Фест. Са сликама недавне ратне збиље које на велики екран доноси филм „Топ је био врео” Слободана Скерлића, настао према роману Владимира Кецмановића.

Филмски, ово није пуцањ у празно. Продукцијски (копродукција Србија-Република Српска, БИХ) ово је озбиљно „упакован” и дизајниран ратни филм, са свим неопходним ефектима, са одличним избором глумаца, изврсном атмосферском фотографијом Душана Јоксимовића, сценографијом (Кирил Спасески) и костимографијом (Татјана Радишић) на завидном нивоу...

 Овим фестивалским поводом и у најкраћем може се још рећи и да „Топ је био врео” спада у категорију политички коректног филма. У смислу: оних што им трагови смрде нечовештвом међу филмским ликовима има међу свим зараћеним странама, баш као и оних што су као људи добри и часни, и према себи и према другима око себе, без обзира у каквим се околностима налазе. Занимљиво је и то што ово није филм са линија фронта, већ је филм о људима што их је рат и затекао и заковао у градској стамбеној згради у којој су, колико до јуче, прилично мирно и прилично сиротињски живели.

 Рат изнутра није била до сада превише експлоатисана тема у кинематографијама бивших југословенских република. Заправо, као сличног, сећам се само хрватског филма „Корак по корак” Биљане Чакић Веселич, који сам гледала 2011. у Пули на фестивалу. И у њему је прилично реалистично приказано шта се заправо изнутра догађало у рату ( у овом случају у Славонији): ратни профитери и локалне силеџије што не поштеђују ни „њихове” ни своје, насумична одвођења људи (Срба), гранатирање стамбених кућа, подрумски живот и стални страх недужних цивила којима смрт сваког минута виси над главом...

 Слично је и у Скерлићевом филму. У фокусу су градски цивили у рату (Сарајево, јасно је, а оном ко зна град и видљиво мада филм не потенцира прецизно одредиште), што стрепе од топовских граната, а највише од локалних униформисаних зликоваца, такозваних бранилаца града. У највећем делу филма они чак надрастају полазишну идеју филмског аутора, да ово буде драма о одрастању дечака у доба рата. У том смислу, постоји у филму тај драматуршки дисбаланс, који у односу на полазишну идеју (деца и рат), често нагиње на ову другу страну (мултиетничке комшије и рат). Због те неравнотеже (о чему је ваљало водити рачуна још у фази писања сценарија), свет одраслих је убедљивији и узбудљивији од света дечака из чије се визуре и сагледавају ратне страхоте.

 Ма колико су два малена глумца-дечака (Станислав Ручнов и Мухамед Дуповац) изврсна и потресна у својим улогама, кад год је у кадру Анита Манчић као срчана и од људских врлина скројена Хатиџа, филм „Топ је био врео” што завршава том топовском паљбом у публику не би ли се сви ваљда колективно коначно освестили, дише пуним плућима...