Украјински сценарио који смо већ доживели

Иако се у узаврелој предизборној кампањи у Србији „украјински сценарио” појавио као нешто што нам можда прети, сличности између протеста и свега што се минула три месеца дешава у Украјини са оним што се од распада СФР Југославије до данас дешавало на овим просторима можда најбоље указује на то да су људи овде већ искусили или пак избегли неке детаље „украјинског сценарија”.

Да је то тако можда најбоље сведочи велика заинтересованост грађана Србије за све драматичне вести из Украјине и сви њихови коментари у којима дешавања на улицама Кијева или Севастопоља препознају као нешто што су проживели током распада СФРЈ, али и касније у току опозиционих протеста 1996. и 1997. године, као петооктобарских промена.

И заиста много тога што се дешавало и још дешава у Украјини неодољиво личи на верску и националну подељеност друштва у СФРЈ, на сврставање Запада односно Русије уз једну страну у сукобу, као и на овим просторима већ виђено извештавање страних медија по поједностављеном принципу борбе добрих против лоших момака, где се критикује само једна страна док се друга представља искључиво као жртва. Опет је виђено да се реторика великих сила, баш као и у случају Југославије, заснива на „позивима на суздржаност обе стране”, а да у суштини САД и ЕУ подржавају једну а Русија другу страну, а све како би оствариле своје геостратешке интересе.

На самом терену, баш као што је деведесетих Милошевић доводио полицијске снаге са југа и истока Србије да обуздају протесте у Београду, тако је и Јанукович на демонстранте у Кијеву послао припаднике специјалних снага „Беркут” али оне који су са истока и југа Украјине где живи већински руско становништво наклоњено његовој партији. Баш као што је Студио Б некад био једини ТВ канал који је преносио вишемесечне опозиционе протесте у Београду, тако је и украјински Пети канал једини преноси кијевске антивладине протесте док су остали ТВ канали били наклоњенији Јануковичу. Разлике је, међутим, што је технолошки напредак довео до тога да су у Украјини интернет портали преносили све што се дешава на анитвладиним протестима али и на контрамитинзима које су у Кијеву а недавно и у Севастопољу организовали они који подржавају сада већ свргнуту Јануковичеву власт.

Међу хиљадама кијевских демонстраната који нису наклоњени ниједној насилничкој организацији било је и неонациста и екстремних десничара спремних на насиље по сваку цену, као и што су навијачи београдских фубалских клубова били најорнији за насиље на протестима против Милошевића.

Осим тога, проевропски блок који се супротставио Јануковичевој одлуци да одустане од потписивања споразума са ЕУ неодољиво подсећа на некадашњу Демократску опозицију Србије у којој су биле странке од крајње левице до крајње деснице чији представници у уобичајеним околностима никад не би сели за исти сто а камоли направили коалицију.

За разлику од српске јавности која је у време петооктобарских протеста само наслућивала финанијску и логистичку подршку Запада тадашњим лидерима ДОС-а, украјинска јавности је захваљујући хакерској групи „Анонимуси” сазнала да Запад финансира рад боксерског шампиона и опозиционог лидера Виталија Кличка. Украјински „Анонимуси” су хаковали електронску пошту Лауринаса Јонавичиуса, спољнополитичког саветника литванске председнице Далије Грибаускајте, и из Кличкове преписке са Јонавичиусом сазнали да Запад финансира и контролише Кличка преко Литваније.

„Анонимуси” су чак објавили мејлове које је Кличко слао и који, уколико су заиста веродостојни, показују да се захваљује на финансијској помоћи, да је његова сарадница дала литванској амбасади податке о његовом рачуну у банци у Немачкој, као и да ће „учинити све да испуни очекивања својих европских партнера”. У једном од мејлова саветнику литванске председнице, Кличко каже да су „отворили пут за радикалнију ескалацију ситуације”, потом пита „да ли је време да наставе за одлучнијим акцијама” и истиче да „жели да размотре могућност повећања средстава које се плаћају за услуге њиховим присталицама”.

С друге стране, у луксузној резиденцији украјинског председника група од двадесетак новинара из 12 украјинских медија пронашла је око 20.000 докумената која нису спаљена или однесена приликом бега Јануковича из Кијева прошлог викенда а која, како тврде, доказују Јануковичево раскалашно коришћење државног новца, али и то да је његова власт на мети имала групу новинара.

Међутим, упркос свим сличностима украјинске кризе са дешавањима на нашим просторима, никад у Србији није дошло до тога да немири на улицама буду изазвани тиме што власт, попут Јануковичеве, прво обећава јаче везе за ЕУ а да потом од тога одустане и изазове револт становништва којој је ЕУ привлачна јер је сагледавају као пут ка демократској власти, бољем животном стандарду и правној држави у којој је корупција заузданија. Додуше, ако се пажљивије анализира Србија минулих година, „украјински сценарио” је теоретски био могућ 2008. када је тадашњи премијер Војислав Коштуница променио своју проевропску политику и почео да се противи томе да Србије потпише већ испреговарани Споразум о придруживању и стабилизацији са ЕУ.

И Јануковичева влада је са ЕУ испреговарала трговински споразум и Споразум о придруживању, баш као и Коштуничина влада, при чему се Јанкович предомислио и одустао од потписивања због односа са Русијом, а Коштуница јер је тврдио да би то потврдило независност Косова.

Теоретски Коштуница је тада могао и без расписивања превремених избора да састави нову владу у коју би ушла Српска радикална странка коју је предводио Томислав Николић. Али, такво нагло окретање леђа ЕУ би вероватно изазвало бунт свих оних који су у европским интеграцијама видели пут ка бољем животу који је тада почео да се осећа у свакодневици, јер нас још није запљуснуо талас светске економске кризе. Коштуница, ипак, то није урадио а на изборима је тада платио цену окретања своје проевропске политике ка евроскептицизму.

Као и у случају Украјине, ни ЕУ тада није остала по страни. Напротив, Демократску странку је наградила тиме што је три дана пред изборе омогућила да тадашњи потпредседник Владе Србије Божидар Ђелић, у присуству тадашњег председника Србије Бориса Тадића, потпише ССП са ЕУ, упркос противљењу премијера Коштунице. То је био јак сигнал за бираче у Србији, као што је демонстрантима на кијевском Мајдану било то што су се европски шефови дипломатија у друштву лидера украјинске опозиције посећивали антивладине протесте.