Босна и банкрот левице

Анализе протеста на улицама бошњачких градова углавном су биле везане за њихову политизацију, првенствено могући допринос рушењу дејтонских темеља Босне и Херцеговине, или су протести посматрани као заметак једног много бољег друштва у далекој будућности.

Али негде између страха од новог рата и наде у могућност остваривања утопијске визије многима је промакла политичка порука која се тиче грађана Србије. И овде тихо незадовољство може да експлодира и претвори се у бујицу насиља. И овде су се на власти већ измењале све партије. Не постоји политичка снага која не сноси део одговорности за данашње стање и која би могла да искористи и каналише ослобођену енергију за преко потребне промене.

Ни у Србији ни у Босни практично нема левице. Иако јој данас нигде не цветају руже, овде није реално очекивати да ће се у догледно време појавити организовани отпор какав у Грчкој предводи Сириза, коалиција која не жели да служи само као амортизер у неолибералној машинерији.

Све овдашње партије које се издају за левичарске су се одавно помериле ка привидно неидеолошком центру. Оне се разликују углавном по томе ком делу гласачког тела покушавају да бол и незадовољство умање помоћу све истањенијих буџетских прихода и страних кредита.

Бројне, декларативно левичарске организације су опседнуте жртвама рата и мањинама и сасвим су незаинтересоване за проблеме радника. Агилни активисти стално истичу „да су баш међу радничком класом национализам, мизогинија и хомофобија најраспрострањенији”, како, на пример, пишу Ксенија Форца и Мајда Пуача.

Покушаји да се на политичкој сцени појави „нова левица”, снага која би се посветила друштвеној цени неолибералних економских политика, били су неуспешни. Различите иницијативе су бивале миниране од стране либералних активиста који верују да антифашизам и борба против национализма морају да буду полазна тачка сваке левичарске политике у Србији.

Обесхрабрујуће је слушати Андреу Јовановић, елоквентну младу наду те патуљасте нове левице, како мора да објашњава да проблем није неки „ужасан српски културни менталитет” већ „економски и материјални услови” у којима живи већина грађана. Поставља се питање има ли овде уопште левице после Сребренице.

Нажалост, није реч само о Србији и Босни. Збуњена и слаба, левица у Европи данас нуди мало тога што је истински лево. Као да је у Аушвицу и „архипелагу Гулаг”, уз неколико милиона невиних људи, страдало и све оно што се може везати за колективизам који је прожимао светоназор злочиначких режима. Ту спадају и идеје једнакости, солидарности и заједништва које леже у темељу левичарских визија праведнијег света.

На осиромашеној политичкој сцени Старог континента те моћне идеје су временом углавном присвојиле снаге на крајњој десници. Друштвена правда и класа су пак постале речи које нису кул. Ретко ћете их чути од политичких ратника који се куну у индивидуализам и захтевају све бројнија права „по сваку цену”.

Левица је данас најјача у Латинској Америци где идеја нације није стигматизована у 20. веку. Штавише, сви велики левичарски лидери у региону су велики националисти. Ево Моралес и Уго Чавез су се ослонили на трансформативну снагу национализма како би коначно на дневни ред ставили страдање маргинализоване већине. За разлику од европских, који су постали опседнути или глобалним или капиларним, латиноамерички левичари успех дугују чињеници да нису игнорисали важност нације. Они су препознали да се на нивоу државе и даље одлучује исход већине важних друштвених битака.

Али њихов главни проблем је што су опијени успехом убрзо почели да потцењују моћ непријатеља. А када економска кола крену низбрдо, једина врата на која се може покуцати су она Међународног монетарног фонда. Малена Венецуела нема довољно нафте, Кина се не протеже преко губера а догађаји у Кијеву су показали да Русија није у стању да брине ни о свом дворишту.

Идејни банкрот левице више не познаје границе и она нигде није у стању да понуди алтернативу. Зато не треба да чуди да захтеви пробуђене бошњачке поткласе нису усмерени ка промени поретка који производи растуће неједнакости и ослања се на све подмуклије облике експлоатације.

Једни желе било какав посао и наде полажу у долазак западних корпорација. То су углавном незапослени који непријатеље боље будућности виде у корупцији и лошим домаћим политичарима. По њима, систем је добар и само га треба очистити од локалног политичког кукоља.

Други, већином запослени који нередовно примају увредљиво мале плате, траже да их домаћи политичари и држава дадиља заштите од капиталистичког кукоља. И они верују да је систем у реду и да само треба позатварати лоше капиталисте, нарочито оне најомраженије – тајкуне.

И једни и други велике наде полажу у експерте. Тузлански пленум захтева владу сачињену од „стручних, нестраначких и некомпромитованих чланова”. Али веровање да одлуке у економској сфери нису политичке, да је реч о нечему што се може препустити експертима, представљају једну од заблуда које су произвели интелектуални предузетници у служби догматског, „научног капитализма”.

Има незадовољника који сањају о повратку у самоуправну идилу. Али носталгичари обично заборављају да је у темељу титоистичког раја била хладноратовска рента. Деценијама је главни југословенски извозни производ била спољна политика. Она је обезбеђивала и лукративну љубав несврстане браће и спремност запада да подржи бенигни социјалистички експеримент који је био трн у оку совјетских непријатеља.

У одсуству политичке алтернативе ни спонтаност не слути на добро. Требало је само неколико сати да се протести у Сарајеву претворе у анархију обележену уништавањем имовине и ситнопљачкашком редистрибуцијом. Ако се испостави да и у Србији одговарајућу метафору ускоро треба тражити у неком од годишњих доба, бојим се да ће дугачка јесен незадовољства бити много адекватнија од оптимистичке слике пролећа.