Када од доброг романа остане бљутави маркетинг

Досада најтачнију оцену деловања Слободана Скерлића, поводом филмског покушаја који је произвео и изјава којима тај покушај покушава да оправда, дала је глумица Мирјана Карановић. Ова жена, са чијим се ставовима везаним за рат у Босни, који је тема романа „Топ је био врео”, баш као и Скерлићевог покушаја адаптације тог дела, еуфемистички речено не слажем, а сигуран сам да је то неслагање обострано, па је није могуће оптужити како је на страни мојих „крволочних покровитеља” – рекла је како је Скерлићева намера да мењањем краја и суштине мог романа причу која није његова прилагоди сопственом „идејном корпусу” – „бљутава”.

Заиста, бљутаво је што Скерлић није способан да смисли сопствену причу, чак ни такву која би била у складу с његовим редитељским талентом, а злоупотребљава моју, да би је свео на сопствену меру.

Бљутаво је то што у једном интервјуу тврди како је моју верзију сценарија продуцент одбио – што је ноторна неистина – а у низу претходних и наредних изјава, укључујући и изјаву у „Политици” на коју реагујем, не реагујући прећутно потврђује нетачну информацију како сам, заједно са Алешом Куртом, косценариста филма, па тако са самим собом долази у трагикомичну контрадикцију.

Бљутаво је што у више интервјуа истиче како је са мном имао само „куртоазне” разговоре, што подразумева да један другом нисмо рекли ништа од онога што заиста мислимо, а онда тврди како ми се филм допао.

Бљутаво је то што тврди како сам његов покушај – који ми се, гле чуда, одједном, ипак, није допао – гледао у „некој верзији монтаже”, чиме покушава да протури идеју како је нешто од онога за шта не може са собом да се договори је ли ми се или није допало, успео да поправи (не, верзија коју сам видео је, када је у питању монтажа,коначна, а Скерлић је, претпостављам, на академији учио како се накалемљеним ефектима од онога што у новинама није најпристојније именовати пита направити не може).

Бљутаво је што од почетка „пројекта” свој „уметнички” концепт покушава да афирмише комбинацијом најбаналнијих могућих слогана, чиме отклања сумњу на шта је личило његово практично и на шта личи његово теоријско бављење маркетингом, па се испоставља да је једино место на ком је пронашао себе жири за избор мис лепоте, а једини дискурс који му је близак јестедискурс његових кандидаткиња опредељених за борбу против озонских рупа и за мир у свету.

Бљутаво је то што у свој нискобуџетни маркетинг покушава да упетља Борислава Пекића, цитирањем његове изјаве како не треба веровати књижевницима, него књижевности, када ће сваком ко погледа његово сочињеније, а ко се у уметност имало разуме, бити јасно како у Скерлићевом случају не треба веровати ни редитељу ни филмском покушају.

Бљутаво је што замеркама које сам упутио на његову адресу у више наврата покушава да оптерети и остатак екипе филмског покушаја „Топ је био врео”, људе којима, са изузетком продуцента, ама баш ништа замерио нисам, не би ли се сакрио иза „колективне одговорности” и оне којима је сопственом некомпетентношћу скривио више него мени придобио за савезнике у одбрани свог траљавог „уратка”.

Коначно, вероватно најбљутавије од свега је што истиниту мисао како филм није препричавање романа за неписмене понавља човек чији филмски покушај представља тумачење рата за малоумне.

Истина, није код Скерлића баш све бљутаво. Тачније – није све само бљутаво.

Човека по чијем роману је покушао да направи филм, а који је незадовољан чињеницом да суштини тог романа, која је светлосним годинама далеко од његових маркетиншких „размишљања”, није остао доследан, Скерлић назива ратним хушкачем и крволоком, чиме, заправо, и роман који је адаптирао – а не само аутора – карактерише као ратнохушкачки и крволочан, што он, наиван као француска собарица, ето, није на време схватио.

То је, већ, безочно.

А за то што децу ратног Сарајева користи као маркетиншки штит, претварајући једну трагедију у таоца сопствене бљутавости – тешко је наћи адекватну квалификацију.

---------------------------------------------------------------------------

П.С.

У изјави коју је дао „Политици”, Скерлић је саопштио да више нема намеру са мном да се бави, па сам хтео да му поручим како бих га држао за за реч, када бих до његове речи држао.

Од момента када сам почео да пишем овај текст, па до тренутка када сам га завршио, он је реч коју је дао, међутим, како се и могло очекивати, тематизујући ме безброј пута, исто толико пута прекршио. Како је кренуо, не би чудило ни да ме оптужи и за неуспех премијере, која се, пред полупразном салом „Сава центра” у међувремену одиграла.

Но, да све не буде тако црно како, „спретно скрећући фокус са филма на себе”,покушавам да представим, поред веселих филмских критичара пословично спремних да каде, побринуо се панчевачки „херменеутичар” Златоје Мартинов, ког сам у интервјуу „Политици” искористио као метафору неразумевања уметности. Срећна што је се неко након дужег времена сетио, метафора се, међутим, у „Политици” брже-боље огласила да Скерлића подржи и похвали се како је она, то јест метафора, ономад спречила да добијем НИН-ову награду. У метафоричном смислу, можда је и у праву. У буквалном – тешко. Истина је, наиме, да се НИН-ова награда већ поодавно претворила у приличну лакрдију, али, ипак, не у толику да би на њу „ауторитет” какав је Златоје Мартинов и његови смешни текстићи могли да имају утицај. Онај ко му је дошаптавао такве „аброве” вероватно се шалио.

Е сад – нећу да кажем како је Скерлић у неразумевању уметности раван Мартинову – постићи такав резултат готово је немогуће. Али, морам да приметим како је Мартинов од Скерлића поштенији јер он, барем, није покушавао да по књизи коју не разуме сними филм.

Ипак – тим пре што је Мартинов, како истиче у „оштром демантију”, преселивши се из Панчева у Београд учинио мали корак за себе, али судбоносан за ова два града, па Скерлић, да би разменили сродна мишљења не мора да путује – њихов сусрет на страницама „Политике” могао би да представља почетак једног лепог пријатељства.

Што би рекли у оној старој реклами, коју је, у својој маркетиншкој фази, можда, произвео баш Скерлић: „Двоје су се тако смували”.