Чачкање мечке

Судећи по коментарима на НСПМ-у и на још неким српским форумима, украјински „револуционари“ и њихови западни помагачи су не само већ протерани из Кијева, него и дотерани до капије Берлина, ако већ не и до самих обала Атлантика. У реалном свету, међутим, ствари стоје мало другачије. Да не кажем, много другачије, мада не мислим да се актерима мајданске побуне смеши нека светла будућност.

Ипак, далеко од тога да је Русија ово планирала или прижељкивала – као што су спремни да потпишу, како антируски тако и проруски талибани и конспиролози – с тим да једни то сматрају доказом руске („империјалне“) перфидности, а други, пак, још једном потврдом Путинове „генијалне стратегије“. Наводно, Русија је својом инертношћу и пасивношћу и „навукла“ сироте мале украјинске револуционаре да се залете, покажу своје право лице и насилно узму власт у Кијеву, е да би онда, у погодном тренутку, активирала свој план о подели Украјине и одвајању Крима (а вероватно и још неких источних и јужних области насељених Русима).

Као што рекох, сигуран сам да Русија ово није желела, поготово не у овом тренутку. А више је него очигледно да није припремала и организовала, јер би, претпостављам, у том случају ваљда организовала много боље.

 У тренутку док ово пишем, агенције јављају о паду вредности рубље и – што је потенцијално још важније – о паду вредности акција „Гаспрома“. Група водећих западних земаља („Г-7“), односно владе Канаде, Француске, Немачке, Италије, Јапана, Велике Британије и САД, а такође и председник Европског савета и председник Европске комисије, у заједничком саопштењу  осудили су „кршење суверенитета и територијалног интегритета Украјине од стране Руске Федерације“. А антируска реторика западних медија и политичара достиже усијање из најгорих година хладног рата.

Хоћу рећи да ово све прилично кошта Русију, и на дипломатском и на економском плану, и да је скоро сигурно да у Москви нико није превише срећан што је до овога дошло. Али исто тако мислим да нико паметан није могао очекивати да ће Русија моћи мирно да посматра како им најближи рођак и најважнији сусед насилно мења геополитички табор – и то све са око 8,5 милиона декларисаних Руса и релативно компактним територијама попут Крима, Донбаса, Запорожја, Одесе... за које су руска армија и руски народ неколико векова ратовали и крварили.  

Да се Русија заиста припремала и спремала, ваљда би мало озбиљније порадила на сопственом јавном мњењу и мобилизацији како свог, тако и рускојезичног становништва у Украјини. А да и не говоримо о „мекој моћи“ и украјинском јавном мњењу које је, сем можда оног најзападнијег дела око Лавова, током неколико година могло бити придобијено за руску ствар са мање од десетине средстава утрошених у припрему олимпијаде у Сочију.   

Друга је ствар што као и даље озбиљна земља Русија има сценарио за различите ситуације и што ни и ком случају неће и не може себи дозволити да сасвим изгуби битку у Украјини.  И што су, још увек, уз све пропусте и погрешке, руске позиције на том простору исувише историјски, демографски, економски и геополитички утемељене.

Не знам колико је била запажена изјава Јелка Кацина од 10. фебруара ове године: „Ако пратите развој ситуације у Украјини, видећете за седмицу или две како ми поступамо према неодговорној политичкој елити која нас је обманула.“ И заиста смо видели. Лекција је била брутална и очигледна. Али, у светлу те отворене претње, потпуно је апсурдно кривца за трагичне догађаје у Украјини тражити било где изван осовине Мајдан–Варшава–Берлин–Брисел–Вашингтон. Без обзира на то што је јасно да нису сви имали исту тежину и исти удео у сценарију који се одиграо.  

Све у свему, чини се да су они који су имали намеру да у Кијеву до краја понизе „руског медведа“ помало непромишљено „чачкали мечку“. Напросто, Русија и Путин себи нису могли да дозволе такав ударац и толико понижење. Чак и независно од руске величине, руских атомских бомби и резерви нафте и гаса – никога није препоручљиво понижавати и изазивати на тај начин. Сем ако није већ дебело трауматизован и „издресиран“, попут Србије и њене вајне политичке елите.

Из српског угла, догађаји у Украјини су вишеструко занимљиви, поучни и важни. А разне асоцијације се намећу саме од себе, иако вероватно не постоји потпуна аналогија.

Да ли је, можда, почетком деведесетих, попут Руса, требало сачекати, тактизирати  и припремати терен? Или је требало ударити одлучније, запосести оно што је твоје, па тек онда преговарати? Да ли су Москва и Путин нешто научили из искуства Милошевића и Србије – и какву су поуку извукли? Или иду српским стопама? Да ли ће и Русија бити убачена у бескрајно врзино коло преговора и примирја, међународних посредника, „контакт група“ и европских „тројки“, из којег нема излаза? Да ли ће, евентуални, успех (или неуспех) у Украјини Русију приближити Балкану и Србији, или, пак, за дуже удаљити са ових подручја?

И, коначно, оно што тренутно највише занима овдашњу политичку класу –   како ће догађаји у Украјини утицати на предстојеће српске изборе? Не знам, а морам признати да ме и не занима превише. Али сам апсолутно сигуран да ће на будућа збивања у Србији украјински расплет, какав год био, утицати далеко више него сам исход мартовских избора. 

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао“