Стари „фића“ атракција у Европи

Пожега – „Фића се воли, све остало се вози“, казује нам пожешки заљубљеник у „фиће“ Мирослав Каранац док стрпљиво обавља завршни гланц аутомобила из 1978. године.

Кад Мирослав старог „фићу“ у нови претвори, онда сваки, као посебна атракција, одлази купцу у иностранство. Пет је тих давнашњих домаћих аутомобила у последње три године обновио и сви се већ возе по немачким и француским аутопутевима.

– На овом плавом, кога, ево, завршавам и он ће вероватно у Швајцарску, радим од августа прошле године. И то по десетак сати дневно, готово сваки дан. До најситнијег детаља, с посебном пажњом да бих га вратио у првобитно стање. Јер само потпуно аутентичан може добро да се прода. Купио сам га дотрајалог, у околини Пожеге. А сада је, погледајте, као из фабрике и са оригиналним деловима до којих се не долази лако – показује нам с поносом својих руку дело четрдесетогодишњи Каранац.

Његова љубав према аутомобилима, нарочито „фићама“, родила се у детињству. Код куће су имали једног оваквог плавог и Мирослав је још у ђачким данима научио да га вози. Потом је учествовао као средњошколац на такмичењима у познавању саобраћајних прописа, па и победио 1993. на државном такмичењу у конкуренцији ђака саобраћајних школа на испиту спретности у вожњи „југа“. После кратког рада на пожешком радију, вратио се свету аутомобила: године 1998. почео је да ради као инструктор вожње. Имао своју ауто-школу, на добром гласу. А хобију је веран, кружне аутомобилске трке не пропушта. Сада је породичан човек, има две девојчице, али је без запослења, на бироу рада.

– До прошле године обучавао сам возаче, али ступањем новог закона из те области на снагу немам довољно пара да финансирам оно што се захтева. Сада прописима траже да ауто-школа има три инструктора и саобраћајног инжењера, а овде посла нема ни за двојицу, а камоли за четворицу. Знам многе моје колеге у овом крају који су због тога угасили ауто-школе – казује Мирослав.

Последњих година, опробао се у рестаурацији старих „фића“, у чему је имао успеха, па се сада, у борби да било шта заради, том послу сасвим посветио. Спојио је задовољство и корист, како објашњава.

– Пре неку годину купио сам једног „фићу“ за себе, који је био стар 30 година и делимично реновиран. Кад га је видео мој другар Драган Јевтовић, власник пожешког ауто-сервиса, рекао ми је: „Ти ово можеш боље да направиш“. Био је то изазов за мене и хтео сам да се у рестаурацији опробам. Дорадим „фићу“, уградим што више оригиналних делова. Ставим слику на Фејсбук и јави ми се један купац из Немачке, наш човек који тамо ради. Продам тај ауто и нешто зарадим. После све крене боље и лакше: повежем се са разним удружењима пријатеља „фиће“ из целе бивше СФРЈ, сазнам и где могу набавити оригиналне делове. Трагајући за старим „фићама“, ишао је у Кањижу, Бор, Лесковац, у села западне Србије. Неретко, власници се емотивно вежу за та кола, не продају их и кад их не возе. Видео сам очуване примерке и „кршеве“, а увек се трудио да их купујем у што бољем стању. Цене се обично крећу од 100 до 1.000 евра – додаје наш саговорник.

Кад се подухвати рестаурације, најпре цео ауто расклопи, сваки део понаособ. Крећу лимарски и фарбарски радови, где му помаже другар Драган, па поправка мотора, ако треба и генерална, па склапање као најзахтевније. Оригинални треба да буду и најмањи шраф и гумица, с тим што сваки тај део није лако наћи, па каткад трага широм Србије. У лакшим пословима Мирославу и супруга Јелена помаже. По завршетку, а радови трају од три до шест месеци, следи продаја.

– Ваљда зато што до аутентичности посебно држим, за обновљене аутомобиле без проблема нађем иностраног купца. Први сам продао нашем гастарбајтеру, да би четири следећа купили странци: три Немци, а једног Француз. Они их сада, као цењене олдтајмере, возе по немачким и француским аутопутевима. Странци воле „фићу“ верног оригиналу и лепо га плаћају, и по неколико хиљада евра. Имам посла, чим један завршим почињем други. А и људи у Србији много воле да виде овако сређеног „фићу“ на путу. Кад повезем тек завршеног прилазе ми на улици, заустављају ме, распитују се за радове и цену, траже да се уз ауто фотографишу. Једном сам се на Сабору трубача у Гучи једва одбранио од Словенаца одушевљених „фићом“ који сам довезао. Свуда се људи чуде што возило које је пре три деценије престало да се производи може да изгледа као ново – казује Каранац, не кријући жељу да се крајем маја у Минхену појави на скупу „фића“ из целе Европе.

Бранко Пејовић