Под теретом јапанске бронзе

У београдском хотелу "М" јуче су се окупиле наше најбоље одбојкашице. Пред њима је мукотрпан посао – припреме за квалификације за Велику награду (Турска, 2-9. септембар) и Европско првенство (Белгија и Луксембург, 20-30. септембар). Ако им се на шампионату Старог континента посрећи, онда ће им се и сезона продужити, пошто предстоји и Светски куп (Јапан, 2-16. новембар), где ће играти победници континенталних такмичења, четири најбоља вицешампиона, а независно од пласмана позив ће добити још две екипе. Овај турнир је важан, јер је то прва прилика да се стекне право за учешће на Олимпијским играма идуће године у Пекингу.

Наше одбојкашице ће у Београду да обаве здравствен прегледе и остале провере, а онда одлазе у Банско (Бугарска) на базичне припреме.

После тога ће вежбати у нашем главном граду, док ће форму да провере у Немачкој (23-27. август), где ће да одиграју три утакмице с домаћином.

У Анкари су им противнице Туркиње, Италијанке и Азербејџанке, док ће у Хаселту играти против Словакиња, Холанђанки и Белгијанки.

– Европско првенство је прво такмичење на коме смо добиле наводно лакшу групу. Међутим, то не значи да ће и стварно да нам буде лакше, – каже капитен наше репрезентације Весна Читаковић-Ђуришић. – На нас ће сада сви да гледају као на екипу која је освојила бронзану медаљу на Светском првенству у Јапану. Зато су сигурно и добро проучили нашу игру.

Наш капитен је међу оним играчицама којима је припало у дело да крче пут нашој женској одбојци ка светском врху.

Било је потребно много стрпљења да се оствари оно што је до пре само неколико година изгледало незамисливо, тим пре што тада практично нисмо ни имали женску репрезентацију.

И није све ишло као по лоју. Било је тренутака када су кола могла да крену низбрдо (скромни резултати на европским првенствима у Турској и Хрватској), али савез је непоколебљиво веровао у стручни штаб и одбојкашице, а оне су училе и напредовале.

Зато је Весна Читаковић-Ђуришић вероватно и најпозванија да упореди стање у коме се наша репрезентација налази сада у односу на прошлу годину када је медаља била само машта:

– Много је лакше да се стигне до медаље, него да се остане на врху. На Светском првенству нас многи противници, можда, нису ни схватали озбиљно, а сада је сасвим другачија ситуација, против нас ће сви имати изузетно велики мотив да играју. Морамо да знамо да се не живи на ловорикама и од старе славе. Та бронзана медаља из Јапана је прелепа успомена, у наредне четири године смо треће на свету и то нико не може да нам одузме, али сада треба да се докажемо и у Европи.

На наше одбојкашице се више не гледа као на "симпатичну екипу". Од њих се више не очекује да се храбро носе с великанима, него да и саме постану светска сила.

Пут до тог циља неће бити шетња на корзоу, већ поход кроз минска поља, али оне не само што могу да стигну до још једне медаље, него је, убеђени смо, и заслужују.

Притом не треба да се сметне с ума да велики тимови нису увек шампиони, али су увек међу онима који су близу победничког постоља.