Кобац у кафићу, шакал под прозором

Затворен у кући, Београђанин баца поглед кроз прозор, тражећи извор чудног завијања које допире споља, и скаче на ноге. Из крошње стабла пред његовим домом поглед му узвраћају десетине сова. Сцена као из Хичкокових „Птица”, након које би у том филму уследио бесомучан напад побеснелог јата. Извесни Београђанин је, суочен с таквом језивом скупином, као да једна сова, према старом сујеверју, није већ довољна да призове несрећу својим хуком, зграбио пушку и опалио на злогуке птичурине.

Ништа мање злослутно није ни завијање шакала, нарочито кад до спаваће собе, негде у насељима Панчевачког рита, не допре из шуме него из неке од оближњих улица. Сусрет са куном златицом усред Новог Београда не звучи опасно, али та ситна створења умеју да буду веома незгодна ако им се човек приближи. Змијама које све чешће гамижу београдским улицама нико ни не помишља да се приближи. А неко би морао. Не само змије него и остали житељи шума и мочвара више нису толико невероватан призор у престоници, али још не постоји служба задужена за хватање дивљих животиња које залутају у град и њихово враћање у природу – радије него да се по њима пуца. Зато ће Завод за заштиту природе Србије предложити градској управи да формира такву службу каква постоји у метрополама западних земаља.

– Зову нас грађани најчешће због слепих мишева, јављали су се и због срна и ласица. Пре тога окрећу бројеве „Зоохигијене”, али су они надлежни једино за псе и мачке. Покушавају и у зоо-врту да добију помоћ. Обрате се многим установама и на крају их обично упуте на нас. Завод се заправо брине о животињама у стаништима у дивљини, али осим нас нема ко да помогне. Зато би требало основати службу управо за случајеве дивљих животиња које су се нашле у граду. Позива грађана већ имамо много а, кад би се знало да постоји служба намењена таквим ситуацијама, посла би сигурно било и још више јер овако људи често ни не знају коме да се обрате – каже Владан Бједов, из Завода за заштиту природе.

Зависно од новца који би град могао одвојити, та служба не би морала имати стално запослене биологе и ветеринаре, већ би се њихови савети могли добити из институција попут завода. Новом градском одељењу, пре свега, нужна би била екипа људи с добром физичком спремом. Oд њих би се очекивало да се, на пример, с крова солитера спусте до пукотине у фасади где се настанила колонија слепих мишева. Њу треба истерати безболно, уместо да се чека да неко од станара, као што се дешавало, нађе начин да унутра сипа отров или лепак, па да ти ружни али недужни створови испадају напоље слепљени, умирући у мукама.

 – Људи мисле да слепи мишеви доносе несрећу, да пију крв, да ће морати да се ошишају до главе ако их шишмиш окрзне крилом или да ће од тога чак добити рак. Сујеверје је, претпостављам, преовладало и у човеку који је пуцао на сове, мислећи да је њихова појава лош предзнак и несвестан тога да су се мале ушаре готово већ одомаћиле у градовима и да се увелико настањују у крошњама, само што нису видљиве док лишће не опадне. У новој служби радили би људи обучени да приђу свакој животињи тако да у опасност не доведу ни њу ни себе. Прегледом животиње, како би се установило њено здравствено стање, могло би се доћи и до података о евентуалној појави зараза – наводи Бједов.

Људима из такве службе била би потребна и опрема. Не би то морало бити ништа специјално. И обичан мередов – риболовачки дуги штап са мрежом на врху – био би користан за хватање куна златица или птица. Особљу и гостима кафића у Хиландарској улици ни мередов ипак није био потребан кад је међу њих улетео кобац. Несрећна птица је, дезоријентисана и уплашена, ударила главом у стакло, мислећи да ту никакве препреке нема, и онесвестила се па су је лако убацили у кутију.

Ако је кобац у најстрожем центру града необичан призор, није претерано изненађење што се по насељима у Панчевачком риту могу срести и шакали. Као и којоте, па чак и медведе у предграђа америчких градова, привлачи их неодољив мамац – отпад, који им, у недостатку боље хране, може послужити као оброк. Нису дивље животиње почеле да залазе у Београд зато што у својим еко-системима немају довољно хране. Посреди је само то да се, објашњава Бједов, град већ толико проширио да је делом зашао у њихова станишта или им се сасвим приближио. Другим речима, нису дивље животиње уљези у граду колико је град уљез у њиховим домовима.