Kobac u kafiću, šakal pod prozorom

Zatvoren u kući, Beograđanin baca pogled kroz prozor, tražeći izvor čudnog zavijanja koje dopire spolja, i skače na noge. Iz krošnje stabla pred njegovim domom pogled mu uzvraćaju desetine sova. Scena kao iz Hičkokovih „Ptica”, nakon koje bi u tom filmu usledio besomučan napad pobesnelog jata. Izvesni Beograđanin je, suočen s takvom jezivom skupinom, kao da jedna sova, prema starom sujeverju, nije već dovoljna da prizove nesreću svojim hukom, zgrabio pušku i opalio na zloguke ptičurine.

Ništa manje zloslutno nije ni zavijanje šakala, naročito kad do spavaće sobe, negde u naseljima Pančevačkog rita, ne dopre iz šume nego iz neke od obližnjih ulica. Susret sa kunom zlaticom usred Novog Beograda ne zvuči opasno, ali ta sitna stvorenja umeju da budu veoma nezgodna ako im se čovek približi. Zmijama koje sve češće gamižu beogradskim ulicama niko ni ne pomišlja da se približi. A neko bi morao. Ne samo zmije nego i ostali žitelji šuma i močvara više nisu toliko neverovatan prizor u prestonici, ali još ne postoji služba zadužena za hvatanje divljih životinja koje zalutaju u grad i njihovo vraćanje u prirodu – radije nego da se po njima puca. Zato će Zavod za zaštitu prirode Srbije predložiti gradskoj upravi da formira takvu službu kakva postoji u metropolama zapadnih zemalja.

– Zovu nas građani najčešće zbog slepih miševa, javljali su se i zbog srna i lasica. Pre toga okreću brojeve „Zoohigijene”, ali su oni nadležni jedino za pse i mačke. Pokušavaju i u zoo-vrtu da dobiju pomoć. Obrate se mnogim ustanovama i na kraju ih obično upute na nas. Zavod se zapravo brine o životinjama u staništima u divljini, ali osim nas nema ko da pomogne. Zato bi trebalo osnovati službu upravo za slučajeve divljih životinja koje su se našle u gradu. Poziva građana već imamo mnogo a, kad bi se znalo da postoji služba namenjena takvim situacijama, posla bi sigurno bilo i još više jer ovako ljudi često ni ne znaju kome da se obrate – kaže Vladan Bjedov, iz Zavoda za zaštitu prirode.

Zavisno od novca koji bi grad mogao odvojiti, ta služba ne bi morala imati stalno zaposlene biologe i veterinare, već bi se njihovi saveti mogli dobiti iz institucija poput zavoda. Novom gradskom odeljenju, pre svega, nužna bi bila ekipa ljudi s dobrom fizičkom spremom. Od njih bi se očekivalo da se, na primer, s krova solitera spuste do pukotine u fasadi gde se nastanila kolonija slepih miševa. Nju treba isterati bezbolno, umesto da se čeka da neko od stanara, kao što se dešavalo, nađe način da unutra sipa otrov ili lepak, pa da ti ružni ali nedužni stvorovi ispadaju napolje slepljeni, umirući u mukama.

 – Ljudi misle da slepi miševi donose nesreću, da piju krv, da će morati da se ošišaju do glave ako ih šišmiš okrzne krilom ili da će od toga čak dobiti rak. Sujeverje je, pretpostavljam, preovladalo i u čoveku koji je pucao na sove, misleći da je njihova pojava loš predznak i nesvestan toga da su se male ušare gotovo već odomaćile u gradovima i da se uveliko nastanjuju u krošnjama, samo što nisu vidljive dok lišće ne opadne. U novoj službi radili bi ljudi obučeni da priđu svakoj životinji tako da u opasnost ne dovedu ni nju ni sebe. Pregledom životinje, kako bi se ustanovilo njeno zdravstveno stanje, moglo bi se doći i do podataka o eventualnoj pojavi zaraza – navodi Bjedov.

Ljudima iz takve službe bila bi potrebna i oprema. Ne bi to moralo biti ništa specijalno. I običan meredov – ribolovački dugi štap sa mrežom na vrhu – bio bi koristan za hvatanje kuna zlatica ili ptica. Osoblju i gostima kafića u Hilandarskoj ulici ni meredov ipak nije bio potreban kad je među njih uleteo kobac. Nesrećna ptica je, dezorijentisana i uplašena, udarila glavom u staklo, misleći da tu nikakve prepreke nema, i onesvestila se pa su je lako ubacili u kutiju.

Ako je kobac u najstrožem centru grada neobičan prizor, nije preterano iznenađenje što se po naseljima u Pančevačkom ritu mogu sresti i šakali. Kao i kojote, pa čak i medvede u predgrađa američkih gradova, privlači ih neodoljiv mamac – otpad, koji im, u nedostatku bolje hrane, može poslužiti kao obrok. Nisu divlje životinje počele da zalaze u Beograd zato što u svojim eko-sistemima nemaju dovoljno hrane. Posredi je samo to da se, objašnjava Bjedov, grad već toliko proširio da je delom zašao u njihova staništa ili im se sasvim približio. Drugim rečima, nisu divlje životinje uljezi u gradu koliko je grad uljez u njihovim domovima.