Право на сахрану и гроб као људско право

Масовни злочини нацифашизма и комунизма, бацање убијених у јаме, у ужарене пећи, реке, језера, мора, закопавање на необележеним местима, „псећим гробљима” и др., учинили су да се обнови један варварски обичај да непријатељ (војни, политички, верски) нема право ни да се достојно сахрани. Готово је невероватно да и данас има оних, били они свесни тога или не, који потежу све могуће аргументе, осим етичких, да не кажемо цивилизацијских, како би одбранили овај савремени варваризам.

Проблем се јавио још у старој Грчкој када је Креонт, оличење круте световне власти, забранио сахрану Полиника „да гроб му нико не справи ни ожали”, али се сестра покојника, Антигона,успротивила таквом праву и позвала се на добре обичаје и морал као изразе божанског надправа. Она је за то дала и свој живот.

Не треба заборавити да је овај дубоки поремећај етичког права донедавно био владајући и код нас. Када је Брозов режим ликвидирао Дражу Михаиловића, побринуо се да покојник нити буде сахрањен, нити да му се зна гроб! А колико је таквих варварских примера било за време и непосредно после Другог светског рата! У нашем праву се гробно место донедавно изједначавало са „неизграђеним градским грађевинским земљиштем”, па се и промет вршио у складу са Законом о грађевинском земљишту! Речју, ужас.

Све цивилизације, и претхришћанска, и хришћанска, и муслиманска, и јеврејска и све друге узимале су да је право на достојан испраћај и сахрану покојника основно људско право (отуда и изрека – о покојнику ништа осим доброг или све најлепше и сл.). Стари Грци су вршили сахране на Агори, најлепшем месту, близу јавних, културних грађевина, јер је за њих смрт била „мењање живота” и као што су живи имали своје право на заједницу – полис, тако су и мртви имали право на слично јединство. Римљани су прописали да се ствари по божанском праву деле на сакралне и религијске. Место на коме је сахрањен преминули, који „одлази прецима”, сматра се религијским местом и чак ако је неко сахрањен „бесправно”, на туђем земљишту, власник нема право да га уклони, да оскрнави гроб. Улпијанус, један од највећих правника у историји, писао је да умрли не сме да остане несахрањен, а Овидије је опевао потребу поштовања према гробовима, чиме се умирују и очинске душе. У Византији и старој Србији свако је имао право на сахрану и гроб, а у цркви и поред ње сахрањивани су достојанственици, „они који нису умирали ни после смрти”. Молитва Господња отпочиње речима „Оче наш” (не Оче мој), означавајући јединство хришћанске заједнице, како живих тако и мртвих. Хришћанска идеологија о човекољубљу (филантропији) подразумева како право на достојан живот тако и право на достојанствену смрт и сахрану.

Никола Тесла, син православног свештеника, крштен као Србин православне вере, има право да буде сахрањен по обичајима својих предака. Тесла је до сада био двоструко дискриминисан. Прво, спаљен без воље изражене у том смислу, а потом није сахрањен! То је акт дискриминације, забрањен чл. 1 Протокола XII Европске конвенције о људским правима, јер и код нас и у Европи, свако има право да буде сахрањен. О етичким аспектима нећемо расправљати, јер ко то није разумео до сада, неће никада. О тзв. перформансу, када је још 2004. године (зло)употребљена његова урна, при чему су Теслини посмртни остаци били објект те представе, тешко је смирено и рационално говорити, али то је само још један од доказа да земни остаци Николе Тесле морају бити без одлагања достојно сахрањени. Ако се 1957. године, у време тврде Брозове диктатуре, овакво питање није ни смело поставити, већ се сматрало да је смештај урне са посмртним остацима сасвим прикладан у помоћној просторији Генчићеве виле, где се и данас налазе, питамо се, са великом дозом нелагодности, да ли је могуће да је данас о овоме уопште потребна расправа?

Симболика са судбином посмртних остатака Св. Саве треба да поучи и просветли. Ово тим пре што се наш величанствени светац у свом Законоправилу залагао за сваковрсну једнакост (правну, социјалну, моралну), које је било далеко испред времена у тадашњој Европи, а поуздано можемо рећи и целом свету. Теслином праху место је у Храму, то јест поред њега. Сама урна у којој сада почива прах великог светског научника, Србина православне вере, после достојне сахране, можда (под условом да се не користи у недостојне сврхе), може бити предата музеју посвећеном том великом духу, који је у материјалном свету за живота, али и после смрти, као многи знаменити Срби, имао „муке свакојаке”. Не сме се заборавити ни да је велики број Теслиних сродника ликвидиран у НД Хрватској. Достојна сахрана и достојан гроб овог нашег великана „који није умро после смрти” код сваког честитог људског бића може изазвати само осећање пијетета и остварења једног од основних људских права.

Професор Правног факултета БУ, саветник председника Републике Србије