Кад глупи владају паметнима

На сцени националног театра у Никозији редитељ Никита Миливојевић управо поставља драму „Непријатељ народа” Хенрика Ибзена. Премијера је у суботу 15. марта.

Годинама Миливојевић своју редитељску поетику укршта са глумачким ансамблима у иностранству. Овога пута први пут сарађује са националним театром у Никозији.

Ово је уједно и ваш први сусрет са Ибзеном на сцени. Како сте га доживели?

Мој однос према Ибзену је помало „чудан”... Много више волим идеје његових комада него саму реализацију. Код Ибзена ми увек помало недостаје да, рецимо, у поднаслову стоји: „комедија”, као код Чехова. Верујем да би то променило многе ствари. Овако имам утисак да је доста тога у драматуршком смислу предвидљиво, једнострано, архаично. Отприлике тако некако је и са „Непријатељем народа”. Али зато има нешто врло добро и тачно у тој идеји о „загађености”: појединац против система, савест појединца у сукобу са интересима групе. То је нешто што знамо још од античког доба. У том смислу главни јунак, др Стокман, јесте као Антигона, он мора да уради оно што мора!

Стокман је, заправо, усамљени појединац који стоји на једној страни, на другој је маса. На којој равни сте градили драмски сукоб, будући да је већ довољан сам по себи?

Као што знамо, Ибзен је писао „Непријатеља народа” као одговор на нападе које је доживео његов комад „Авети”. Дакле, писао је о себи, људима око себе. Ми смо урадили нешто слично: представа је инспирисана нашим временом, људима и догађајима око нас. Ибзенов текст нам је послужио као повод да направимо нашег „Непријатеља народа”. Желели смо да се бавимо једним од суштинских питања данас: питањем савести и одговорности, тако да се, рецимо, у представи читају одломци из писма Харолда Пинтера приликом доделе Нобелове награде за књижевност. Наводи се, у ствари, читава листа имена која нас, као у некаквом времеплову, води кроз историју... да би на крају завршили у Атини, током недавних демонстрација. Сви ти људи које помињемо за нас су др Стокман и воде једну те исту борбу.

Како бисте одговорили на ибзеновско питање: „Ко сачињава ову земљу: паметници или глупаци?”, односно: „Да ли је паметно да глупи владају паметнима?”

Постоји нешто што примећујем последњих година, много више него раније: све више срећем погрешне људе на погрешном месту. То је као некакав страшан знак овога времена. И у том смислу једно је сасвим сигурно: свет је данас много више затровано место него у Ибзеново време, тако да то „дезинфиковање” из комада мора и даље да траје, оно изгледа никада не сме да престане.

Колико се кипарска школа глуме разликује од наше. Које дилеме, недоумице су вас оптерећивале будући да сте на непознатом терену? Осећате ли понекад страх од непознатог?

Морам признати да се овде осећам на неки начин доста привилеговано. Већина глумаца са којима радим завршила је драмске школе у Атини или Солуну, тако да знају моје представе, гледали су скоро све што сам радио, и то ми доста „олакшава” посао: у смислу да ми верују, што је за редитеља увек веома важно. Али свака представа је нека нова, непозната авантура, и сваки пут морате да кренете из почетка. Глумци су свугде мање-више исти, и мој посао је да их некаквом маштом „заведем”, уверим да ће то што радимо бити нешто непоновљиво. У том смислу, те „непознате” ствари су ми и најузбудљивије у нашем послу.

Важите за редитеља путника. Које позориште, односно ансамбл је до сада на вас оставио посебан утисак?

Неко је рекао да бити уметник пре свега значи бити слободан. Мислим да сам негде у тој реченици тражио себе од првог дана у позоришту. И та слобода је сигурно мој најдрагоценији уметнички пртљаг и даље. Пошто већ одавно нисам више „млади редитељ” (мада сам дуго био!), врло је пријатно осећање када дођете у ове године и слободно дишете. Зависите искључиво од својих представа. Што се тиче позоришта, понекад ми се чини да бих од свих позоришта у којима сам радио могао саставити једно „савршено”. Увек негде упознам особу која је фантастична и најбоље на свету ради свој посао. Понекад је то, рецимо, реквизитер. И, с друге стране, људе који стално нешто муљају. И једне и друге срећем где год да сам! Не знам које бих позориште издвојио као „најбоље”, али рецимо да сам био врло импресиониран како функционише Рикс театар у Стокхолму.

Које анегдоте се сетите када после проба шетате Никозијом? Шта Вам спонтано измами осмех на лицу?

Овде сунце свакога дана може да вам измами осмех на лицу. И најчешће, то је сасвим довољно! У Стокхолму, кад сам га већ поменуо, сећам се, ако седите у башти ресторана на сунчаној страни улице, морате да платите дупло: јер сте седели на сунчаној страни.