Од мишева до рака и стезање каиша...

После вишегодишње подршке Демократској странци, једна познаница је преломила 2012. да не гласа за ДС због већ чувеног вица „мац, мац” виц који је Борис Тадић испричао на предизборној конвенцији. Сећате се тога? Бивши председник Србије рекао је да му је ту шалу казао један европски председник. Сиже је следећи: у Бриселу су спроводили експерименте на четири групе мишева у кавезима. Једнима су дали коњак, другима виски, трећима вотку а четвртима – шљивовицу. Глодари на „курвоазјеу” су се опустили певајући француске шансоне, они што су таманили „џонија” постадоше нервозни и агресивни, трећи, подмазани „смирнофом”, били су равног понашања без емоција, док су се мишеви који су пили ракију окуражили, пришли решеткама и почели да говоре „мац, мац”...

– Он нас своди на пијане мишеве који немају осећај за стварност – реаговала је познаница и окренула леђа ДС-у. Тај виц је у Бриселу вероватно био нов, али је у Србији препричаван годинама због чега су бирачи у чуду посматрали врх странке како се ваља од смеха док слуша лидера како прича бајати виц.

Политичари и овог пролећа користе метафоре, метонимије и друга лингвистичка оружја, како би се приближили бирачима и удаљили од досадних фраза. Али за разлику од ширења оптимизма без покрића, у којем је бивша власт бирачима поручивала да им недостаје још мало до обећаног друштва, нова власт као да поручује бирачима да су били на корак до пропасти или слома, али их је она извукла. Тако напредњаци, чији лидер пропагира борбу против корупције како се „Србија не би вратила у муљ и жабокречину” – иако из ње није ни изашла – а такође и оштре економске мере јер „рак не може да се лечи аспиринима”. Ако је хемотерапија кредит из Емирата, нејасно је зашто критикују бившу београдску власт за задуживање.

Коалиција око СПС-а посебно је живописна. Ивица Дачић, предводник извршне власти, тврдио је да влада коју предводи неће бити „ноћна” – јер ће се бирати по дану, а не у поноћ. Но, судећи по његовом предизборном партнеру Милану Кркобабићу, њени чланови имају проблема с ноћним утварама јер морају да „на адекватан начин упокоје вампира”, у овом случају – вампира неолиберализма. Драган Марковић Палма је децембра прошле године поновио своју стару изјаву да се „патриотизам не сипа у трактор”, приписујући управо њој део заслуга за то што је Србија кренула европским путем. И да се вратимо на Дачића, па да подсетимо да је у овој кампањи, изражавајући сумњу да ће НДС, ЛДП и УРС остварити осетан резултат, известио јавност да су „браћа Грим умрла одавно”.

Коштуница, уместо метафора, радије оживљава мантру о неутралности и дискурс издаје, називајући управо тим именом Бриселски споразум, али не наводи логику којом би уз примену бесцаринског споразума с Русијом Србија могла да постане Швајцарска.

„Ми смо своје Украјине и Босне већ имали”, каже Чедомир Јовановић, пренебрегавајући да у Србији ни у најтрусније доба није било нереда украјинских размера ни пленумских побуна праћених паљењем званичних зграда по узору на актуелне демонстрације у БиХ.

Радикали су канда мало заћутали о „великој Србији” и окренули се површински највећој земљи света. Њихову паролу „И Косово и Русија” демантовао је Владимир Путин недавном изјавом да би и Крим требало да има право на самоопредељење баш као што је дато косметским Албанцима. Из СРС-а су оживели и старе претње свођења Србије на београдски пашалук ако ова странка не добије изборе.

О сличности Динкићевог махања ајваром и чувене зелене салате Богољуба Карића наш лист је већ писао. „Стезање каиша” је лајтмотив његове кампање. „Три владе су спроводиле политику стезања каиша и нису успеле, четврта то треба да напусти”, рекао је Динкић, иако је у све три владе седео и он, на местима блиским одлукама о бушењу нових рупа на финансијском опасачу Србије.

Драган Ђилас позива се на то да „Србија клизи у диктатуру једног човека”. Социолози оправдано упозоравају на све већу концентрацију власти у рукама Александра Вучића, али истовремено не познају такав облик диктаторске личне власти где опозиција уопште постоји, а камоли да критикује власт. Упорно инсистирајући на томе да актуелна власт није испунила предизборна обећања, он је додао да кад би „била кога од њих прикључили на полиграф, он би експлодирао”. Ту су и Двери, које су се у кампањи за Београд заложиле да престоница буде „породични град” – шта год то значило. Ови чувари породице никад нису објаснили како ће спречити негативне појаве у „основној ћелији људског друштва” попут мужева који туку жене и децу, на шта грађанска и стручна јавност годинама скрећу пажњу. На свом сајту, представници ове листе називају главне српске медије „сервисима тајних налога натократије”.

„Нови” Борис Тадић више не прича вицеве, али користи баук кризе. У споту говори како економска рецесија у свету јењава (да ли?), али се у нашој земљи још осећа. Неразумљиво је зашто га то брине, јер „баш у оваквој светској финансијској кризи, налази се негде и шанса за Србију, за убрзани развој” (Борис Тадић, самим собом, 2008. године).