Зашто Београд нема скулптуре на отвореном

Како се догодило да скулптура на јавним површинама у Београду има само спорадично,постављених одавно, на пример у Пионирском парку, у близини Музеја савремене уметности или на Топчидерској звезди, а да оних новијег датума нема? А ни оних монументалнијих. Није да нико о томе није мислио, међутим...

Још 2008. године отпочет је пројекат постављања дела на јавне површине у граду, који је подразумевао неколико фаза, док је иницијална идеја била да се аутори бирају путем анкете, на предлог посебне комисије и на јавном конкурсу. До данас је завршен само припремни део посла – утврђене су скулптуре и локације на којима би оне требало да буду, а од конкурса се одустало док се не види шта од онога већ изабраног може да се реализује.

Шта је то и како до сада изабрано?

На основу анкете међу уметницима, историчарима уметности и новинарима одабрано је пет аутора: Мрђан Бајић, Олга Јеврић, Здравко Јоксимовић, Коста Богдановић и Олга Јанчић.

– Комисију која се овом темом бавила чинили су тада: Чедомир Васић, председник, редовни професор Факултета ликовних уметности, Милана Јочић, директор Завода за заштиту споменика културе града Београда, Дарка Радосављевић Васиљевић, историчар уметности (Ремонт), Гордана Станишић, виши кустос Народног музеја, Наташа Даниловић Христић, дипломирани инжењер архитектуре (Урбанистички завод Београда), Ненад Радић, асистент на Филозофском факултету, Дејан Миљковић, доцент на Архитектонском факултету, Славко Тимотијевић, историчар уметности, и Наталија Белић Георгијев, дипломирани инжењер архитектуре и помоћник секретара (Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове). Њихов предлог били су уметници Владимир Перић, Драгољуб – Раша Тодосијевић, Зоран Тодоровић, Милија Нешић и Добривоје Бата Крговић – кажу нам у Секретаријату за културу.

Одређено је било и где би која скулптура требало да стоји. „Београдски стуб” Мрђана Бајића – улаз у Кнез Михаилову, између Палате Албанија и Сремске улице, „Модел урбане скулптуре II” Косте Богдановића – сквер на углу Душанове и Француске, „Мрдалица” Милије Нешића – испред зида Битеф театра, „Плод VI” Олге Јанчић – зелена површина поред улаза у Мадленијанум у Земуну, „Ренде” Здравка Јоксимовића – зелена површину у насељу Камендин или плато поред фонтане са предње стране „Сава центра”, „Хотел за птице” Владимира Перића – зелена рондела испред амфитеатра на шеталишту поред реке (Дорћол), код Куле Небојша, и дело Олге Јеврић – простор испред Југословенског драмског позоришта.

Потом је, током 2010, покушано постављање „Мрдалице”, али је аутор имао примедбе на првобитни предлог места, па је промена локације проузроковала додатну папирологију чије је решавање још у току, уз проблем који се јавио у међувремену, а реч је о безбедности самог дела.

На питање зашто се до данас није отишло даље, одговор гласи – недостатак новца. Комисија која је радила инсистирала је на томе да уметници за свој ангажман добију хонораре, а и само извођење кошта. Осим тога, постављање већ готових дела није било могуће из два разлога: или уметници нису имали завршена дела великих димензија јер нису имали где да их држе или они који су имали, попут Олге Јанчић, чије се дело налази у њеној башти, нису желели да их се одрекну. Буџет за културу града смањивао се из године у годину, па су обустављани разни пројекти, од откупа уметничких дела, преко постпродукције филмова па до овог пројекта. У плану буџета за културу за ову годину, нажалост, такође нису планирана средства за ову намену.

И док се средства траже и одређују „приоритети”, уметници полако, али сигурно бивају демотивисани, а Београд губи прилику да стане раме уз раме са светским метрополама, које овај сегмент савремене уметности негују и подстичу. Мрђан Бајић, један од изабраних уметника, како каже, више и не верује да ће замисао из 2008. икада заживети, док Здравко Јоксимовић апелује на надлежне да се коначно на места на којима се одлучује изаберу људи који ће се држати обећања и планова.

– И ја мислим да је проблем новац. Али не зато што га нема, јер то нису не знам какве суме (максимум 15.000 евра и мање, плус материјал) већ зато што не умемо да га расподелимо. Цела култура у овој земљи је на вештачком дисању. Сви штеде на култури, па би најбоље било да је укину. То што нису одустали мени је еуфемизам. Ако се овако настави, Београд ће и даље постављати некакве донације, без естетских мерила, као што је случај са спомеником некадашњем председнику Азербејџана на Ташмајдану или оним што је на платоу испред Храма Светог Саве – каже Здравко Јоксимовић.

Шансу би можда требало потражити и на другој страни – видети шта би и да ли би нешто из заоставштине неког од наших познатих стваралаца, попут Матије Вуковића, чије су скулптуре недавно рестауриране, могло да нађе своје место и на неком од популарних градских простора. 

Милица Димитријевић